Епархија бачка, је у својој дугој историји, имала велики број значајних догађаја и великих и изузетних личности, али Канонозација владике Иринеја Ћирића ( Светог епископа Иринеја Бачког) и бачких мученика (02.10.2022), догађај је који превазилази и најпреломније догађаје историје српске цркве у бачкој равници.

Владика Иринеј Ћирић, који је током свог архипастирског деловања, спадао у ред најученијих архијереја оставио је у бачкој епархији дубок и неизбрисив траг.

Из свештеничке и грађанске угледне породице Ћирића из Сремских Карловаца, завршава гимназију у Новом Саду (1902), а потом и Духовну академију у Москви (1906). Докторску дисертацију је одбранио у Бечу (1908), а убрзо потом бива најпре замонашен, а потом од стране патријарха Лукијана Богдановића и рукоположен за ђакона (1908). Од 1909, постао је библиотекар Патријаршијске библиотеке, ризнице знања и традиције Карловачке митрополије и Срба у Монархији.

У Карловачкој богословији био је наставник на више предмета, али посебна области његовог интересовања биле су богословска књижевност, литургика и превод старозаветних текстова. Његов текст о страдању и сахрани патријарха Лукијана Богдановића, један је од најупечатљивијих извора епохе тога времена. Ратно страдање Карловачке митрополије пролази из владику пакрачког администратора Мирона Николића.

После Великог рата, бива изабран за владику тимочког пролећа 1919, а на катедру епископа бачких прелази 1922 године. Бачка епархија која је била без епископа од смрти Митрофана Шевића, јануара 1918, била је место на коме су до изражаја дошли сви таленти владике Иринеја Ћирића.

Упорност, строгост, јака морална начела, дисциплина и архипастирска потребна благост, дали су владици Иринеју велики углед код свештенства, епахриота и државних власти, али и много шире у свим помесним православним црквама.

Његова неуморна делатност, стална путовања уз патријарха Варнаву, посете другим православним црквама, стална учешћа у Светом Синоду, небројени састанци са представницима других конфесија, са разлогом сведоче о једном од најугледнијих архијереја СПЦ тога времена.

Сам владика Иринеј Ћирић живео је скромно и без помпе обављао назначене дужности. Један је од првих представника СПЦ и екуменском покрету (будућем ССЦ), али исто тако и бранилац православља у Словачкој и Украјини, где су још од времена патријарха Лукијана, прилике биле тешке и комплексне.

Други светски рат био је страдалништво владике Иринеја и бачке епархије. Још од почетака окупације почели су погроми на Србима, који ће кулминирати злогласном Рацијом и масовним убиствима Срба широм Бачке, највише у Новом Саду и Шајкашкој. Области које су некада чиниле ослонац Српске Војводине и стуб отпора мађаризацији највише су страдале. Невини цивили убијани су без милости, што је страдаланике, од деце до најстаријих, уврстило у ред бачких мученика, раме уз раме са страдалима у Ракоцијевом устанку или током Револуције 1848- 1849.

Владика Иринеј је чинио све што је било у његовој моћи да заштити Цркву и своје епархиоте од страдања. У том погледу следио је пут својих претходника, владике будимског и бачког Платона Атанацковића, који је преживео страдање са епархијом током Револуције 1848-1849, те Митрофана Шевића током Великог рата. Његова делатност и упорност најбоље се показују приликом спашавања 2800 деце из логора Шарвар, оснивања Болнице бачке епархије 1942, у којој су деца и други логораши збрињавани и лечени захваљујући ангажовању саме Епархије.

Владика Иринеј показао је велику одговорност и јасно ставио до знања мађарским властима да се морају уложити напори да се побољша положај Срба.

Његово прихватање места у Горњем Дому Угарског сабора, које је било усмерено у том правцу, касније му је спочитано као издаја. У традицији Карловачке митрополије у којој је духовно одрастао и стасавао владика Иринеј, везе са државним структурама, Владом и почасно место члана Горњег дома били су неопходни за очување и јачање српског идентитета. Поучен тим примером и јасном сликом континуитета који је имала идеолошки и политички Мађарска, он је тежио да се опробаним стазама заузима за бољи положај Срба.

Као члан Синода допринео је стабилизацији прилика у страдалној СПЦ током Великог рата. Ауторитетом је тражио начина да заустави и мађарске покушаје да се створи самостална Мађарска православна црква, у шта је била делимично инволвирана и Цариградска патријаршија.

После доласка нових комунистичких власти, положај владике Иринеја Ћирића је погоршан.

Најпре у кућном притвору проводи годину и по дана, а инциденти пред Владичанским двором бивају чести. Гађање прозора каменицама (од чега је задобио озбиљну повреду), покушаји линча, кулминираће у Оџацима 1946, када ће владика бити вређан, претучен (са више јаких удараца у главу), умало линчован, а један од свештеника из његове пратње и убоден ножем.

Нове власти су на тај начин послале поруку Бачкој епархији и СПЦ, да велика борба за чување Срба и српског идентитета су били трн у оку, а не дело за хвалу. Тако је у серији инцидената владика задобио повреде које ће трајно оштетити његово здравље и утицати на његову пастирску делатност.

Иако је мирно, стрпљиво и обазриво управљао Епархијом, фактички у кућном притвору, од 1952. здравље му бива све више нарушено. Од последица повреда, задобијених пребијањем, све теже је управљао епархијом, али није клонуо духом. Упокојио се  уочи  празника Благовести 1955. Сахрањен је у крипти у Саборном храму Св. Великомученика Георгија у Новом Саду.

Свети епископ бачки Иринеј и бачки новомученици, симболи су уздизања и страдања Православне цркве, животом и мучеништвом, сведоче неизбрисив траг Срба у Бачкој, наслеђе и путоказ који се морају чувати и поштовати…

 

 

 

Градске.инфо

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име