Када је укинута самовласно и вољом Порте, Пећка патријаршија 1766, Српска црква није престала да постоји.
Она је и после тога остала најважнија српска институција на територији Хабзбуршке монархије и Османске царевине.
У Монархији она остаје да функционише кроз Карловачку митрополију, у Црној Гори Цетињску митрополију, а у Турској са низом епархија које су биле под јурисдикцијом Цариградског патријарха. Духовно јединство, саслуживање, међусобне везе никада нису прекинуте, што ће после бурних дешавања у 19. веку и током Великог рата 1914-1918, довести до обнове Српске патријаршије 1920 године. Области су се поново ујединиле, на темељима канонског и историјског права, које је постојало много пре 1766 године.
Велики број примера сведочи о духовној и канонској повезаности Срба који живе на поменутим територијама.
Петар Први Петровић Његош, српски владар Црне Горе, који је канонизован као Свети Петар Цетињски, хиротонисан је 1784. у Сремским Карловцима од стране митрополита Мојсија Путника. На тај начин је јединство две митрополије, наследнице Пећке патријаршије, потврђено и утврђено, као што ће бити случај у значајном броју примера сарадње током 19 века.
Из Карловаца ће на Цетиње стизати црквене књиге, образовани свештеници да помажу развој богословља у Црној Гори. Први ректор Цетињске богословије Милан Костић, био је Србин из Хабзбуршке монархије. Управо Диптих Цариградске патријаршије из 1855, наглашава Карловачку митрополију и Цетињску митрополију, као наследнице Пећке патријаршије. На овој чињеници посебно су инсистирали и врсни познаваоци историје Српске цркве Ђоко Слијепчевић и Љубомир Дурковић Јакшић.
У политичким експанзивним плановима Хабзбуршка монархија је покушавала да митрополита Стефана Стратимировића и његов утицај посебно појача у држави српских устаника, знајући при томе за велики углед и ауторитет Карловачког првојерарха.
Сам митрополит је врло вешто водио балансирану политику, не нашкодивши ни интересима устаника ни Митрополије. Лично Стратимировић је послао свог ученика Петра Јовановића у Кнежевину Србију да помогне стварање црквене организације, по угледу на Карловачку митрополију.
Митрополит Петар Јовановић тако је повезао Србе са обе стране Дунава и Саве, а ојачао и везе црквене организације у две Царевине. Вештом и упорном политиком кнеза Милоша Обреновића, управо је Митрополија Србије постала аутономна 1831/32. године, што је био корак ка стицању аутокефалности после Берлинског конгреса 1879. године. Наглашавамо да је утицај и ауторитет српских јерарха у целом овом периоду био од важног значаја за решавање националног питања.
Током 19. века Црква је била чувар традиција, симбол српског идентитета и духовности, успомена на време славе српске државе и стога је српско јединство било јединство у Цркви, док се се стремило националном ослобођењу и уједињењу.
Велико наслеђе и велики ауторитет који је Црква имала били су гарант да духовна снага и снага окупљања у тешким временима имају свој јаки ослонац. Времена која су долазила показала су да је таква снага била преко потребна…
(наставиће се)
