U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

Valja li u subotu lečiti, može li se u subotu činiti dobro? Kako naizgled pobožno zvuče ove reči i na prvi pogled izgledaju kao reči koje čuvaju Božiji zakon, poredak božanske pravde, a u stvari su reči otrovne, reči prepune zla, reči koje traže glavu Isusovu. Ne zaboravite da Juda Gospoda Hrista nije izdao šamarom, niti šutiranjem, niti udarcem motkom, nego poljupcem. On je mogao da kaže da će ga ošamariti budući da oni koji su došli da ga uhapse nisu znali ko je Hristos, ali Juda nije tako postupio, već je rekao: „Onaj koga poljubim – taj je.“ Zašto je bogoizdajnik odabrao baš taj način? To je isto kao i ovo ovde. Kada zlo živi pored dobra, a tama pored svetlosti, zlo i tama imaju perverznu, izopačenu potrebu da naude svetlu prividnim dobrom. To je, naravno, nemoguće. Svetlost, pravda, istina Božija, Hristos Sveti, jedini Sveti u slavi Boga Oca – on ne može da bude oštećen i povređen trajno i dugoročno. Njegova su krsna stradanja, iako realna, bila privremena i nemoćna, obesnažena Vaskrsenjem. Tako i ovde on odgovara na jedini pravi mogući način onima koji se poigravaju zakonom Božijim, jer to što oni kažu nije pogrešno u svojoj suštini.

U subotu se ništa ne može raditi po zakonu Staroga Zaveta. Ali postoji granica tog nerađenja, a to su ljudska nevolja i potreba; ako treba da se uteši, izleči neko ljudsko biće, ako treba da mu se pomogne, onda taj zakon Božiji prestaje i nastupa nov zakon, onaj koji Hristos anticipira, zakon Jevanđelja, koji će deset zapovesti svesti u dve zapovesti i iznova ih protumačiti. Nov zakon Hristov ne ukida Mojsijev zakon iz Staroga Zaveta, već ga na pravilan način dopunjuje, daje njegovo savršeno tumačenje. Zašto? Zato što sve ono što je izrečeno u deset zapovesti Staroga Zaveta – ne radi ovo, ne radi ono, uradi ovo – sve je to tu protumačeno na pravi način: Ljubi Gospoda Boga svoga i ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe. Ako to ispunjavaš, ne treba ništa više da činiš i ne činiš. Ako neko voli Boga celim svojim bićem, njemu neće pasti na pamet da ide da se klanja drugim bogovima, vradžbinama, sujeverju i ostalim glupostima. Ako neko voli druge ljude, on ih neće potkradati, ubijati, neće im nanositi nikakvo zlo. Svi mi imamo – nadam se da imamo – u svom životu iskustvo neke velike, potpune ljubavi. Tu je nezamislivo nanošenje zla. Ta ljubav kao da ograđuje to drugo biće i ti ne možeš ništa loše da mu uradiš jer nemaš potrebu za tim, jer je ta misao daleko od tebe. Tako i ovde Gospod otkriva smisao poštovanja subote, pošto se Bog, prema starozavetnom opisu, u subotu odmorio od svojih dela. Taj smisao nije samo u tome da se učestvuje u Božijem odmoru i da se tako slavi stvaranje, već se učestvuje i u ljubavi Boga, koji je Otac svih i koji se stara o svima i voli sve, pa tako čovek ima mogućnost da bira šta će raditi. Treba da se učestvuje prvenstveno u njegovoj ljubavi. On je prvo Bog koji voli, a tek onda Bog koji se odmara. Zbog toga je ovo, kaže Hristos, legitimno i normalno i zbog toga su čak i oni pokvareni koji su ga za to pitali bili obezoružani, zbunili su se, nisu nastavili sa svojim zlobnim ispitivanjem jer su shvatili da se pred njima odvija neka velika misterija, da se otkriva dimenzija Novoga Zaveta, da se produbljuje iskustvo odnosa Boga i čoveka. Zato su oni tu zaćutali.

Ali ostaje potresno – a i dan danas je tako, nikad nije prestalo – to što se uz svetinju uvek nakupi mnogo ljudskog zla i zlobe. Ispričaću vam nešto što sam svojim očima video. Reč je o ženi koja nije imala slavnu životnu istoriju, bilo je tu svega i svačega, ali se posle pokajala i pošla u Crkvu. I ide ona tako jednoga dana ulicom, a u susret joj dolazi neka nepoznata devojka, slobodnije obučena, leto je bilo, i odjednom se ova prva okomi na nju, sve najgore joj kaže – kako je nije sramota, pa kako je ovakva, pa kako je onakva… Gledam to i ne mogu da verujem, pa joj kažem: „Čekaj sestro! Ne znamo ko je ova devojka, a znamo ko si ti. Kako te nije sramota da bilo šta ikome kažeš?! To je broj jedan. Broj dva: Kako nisi svesna toga koliko je i šta je Gospod sve tebi oprostio?! Treba da hvališ Boga, a ti ovu devojku osuđuješ!“ Neko ko je tek izašao iz banje Božije ljubavi i praštanja mrtav hladan počne da razapinje drugo ljudsko biće. Eto, takvi smo mi, ljudi. Ta tama se u nama stalno kovitla i bori; bez obzira na krštenje, vrlo malo treba čoveku da postane loš. Ako dozvolite sebi da samo neku ružnu misao imate o nekome, da vas uhvati mala zavist – od te male brzo će porasti velika. Zato se moramo boriti protiv svake ružne misli, svake ružne želje, svakog ružnog impulsa u sebi i moramo čuvati svoju dušu da bude dobra. Iako danas izgleda da je dobrota prezrena vrlina, dobrota je velika vrlina.

Relativno skoro umro je u dubokim godinama nobelovac Česlav Miloš – litvanski pesnik koji se smatra poljskim piscem jer je pisao na poljskom. Jedna od poslednjih pesama koje je napisao završava se rečima: „… jedino dobrota postoji.“ To su devedeset tri godine jednog velikog života, ne nekog marginalnog. On je pisao o svemu i svačemu. Bio je stihijski čovek. Jednom rukom porinut u svetinju i dobro, a drugom u ono što nije dobro. Ali na kraju, eto, ipak je u njemu trijumfovala dobrota. Da Bog dâ da se ta iskra dobrote koja postoji u svima nama razgori u nama i da mi, kad budemo stali pred presto Božiji, budemo ljudi dobrote. Amin.

Prof. dr Vladimir Vukašinović

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime