Драга браћо и сестре, ево чули смо јеванђељски одломак који је написао Свети
јеванђелиста Марко. У њему се може видети како тама и лаж, како неистина и мрак хоће да угасе светло не само својим средствима него и неком привидном другом светлошћу. Ти који долазе, фарисеји и иродовци, они којима смета Христос – једнима смета да направе трговиште од храма, а другима јер их тера да верују у живога Бога и да се мењају у односу с тим Богом, а не да заробе свет у мреже лажне и формалне побожности – они долазе да га ухвате у речи. Долазе да га испровоцирају како би казао нешто што би изазвало политичке законске реперкусије, то јест што би тадашњу римску власт навело да га ухапси и осуди.
Зато они њему говоре: „Учитељу, знамо да си истинит“, што је тачно, „и да се не
обазиреш ни на кога“, што је такође тачно, „јер не гледаш ко је ко“, а и то је тачно, „него заиста путу Божијему учиш“, што је најтачније. Али све то, тачно тако сложено, код неког обичног човека од крви и меса могло би да изазове сплет емоција, сујету, високо мишљење о себи, задовољство собом и сопственим поступцима („Ево, коначно ми признају оно што чиним и радим“) и тај би се човек, заслепљен тим задовољством, упецао у следећу мрежу. Они питају: „Кажи нам, дакле, треба ли давати порез ћесару. Да дамо или да не дамо?“ Шта се крије у овој реченици? Прво, у то је време између јеврејске заједнице и римског окупатора постојао антагонизам као између сваког народа који је окупиран и окупатора. Јевреји су били приморавани да дају порез владарима. Они, наравно, нису то радо чинили. Али римски император није био само политичка личност, већ је имао претензије да буде, у извесном смислу речи, равнобожански феномен. Онда је тај порез који су му Јевреји давали био тумачен као финансијски захтев, а понекад и као финансијски захтев с религиозним последицама, што је било недопустиво. И шта се сад дешава? Они кажу Христу: „Ако си ти тако ревностан, реци нам да престанемо са овом праксом. Зашто бисмо давали њему оно што му не припада, поготово што бисмо му давали своју душу дајући му новац?“ А Господ, видевши њихова срца, каже: „Донесите ми динар.“ А на динару су били лик и натпис императоров, као што увек бива. Упитао је: „Чији је ово лик и натпис?“ Одговорише: „Императоров.“ И каже: „Дајте њему што је његово, а Богу што је Божије.“ Једном за свагда раздвојио је две сфере у нашим животима, сфере које нису обавезно испреплетане – сферу политике и сферу духовности, сферу економије и сферу вере – показујући да је могуће живети аутентично у оба та простора. Те
политичке последице нису толико страшне и важне колико је страшно то што можемо да видимо у овоме јеванђељском одломку како свет који у злу лежи, свет који је изневерио своје аутентично верско искуство почиње већ да креће с разапињањем Христа. Већ се у овим лажним речима осећа мржња оних који вичу: „Распни га, распни!“ И већ се показује другачији крст на којем је разапет Господ Христос. Христос је био разапет на двоструком крсту. На спољашњем, физичком крсту свога страдања, где су његове руке и ноге биле прободене и прибодене на крст, али и на унутрашњем крсту – крсту срца. Када бисмо ми, обични људи, овакви какви јесмо, ухватили некога ко хоће да нас превари тако подмукло као што су Господа хтели да преваре, ми бисмо се разгневили, посвађали бисмо се с тим човеком, ударили бисмо га, рекли бисмо ружну реч, испунили бисмо се бесом и гневом. А Богочовек иде да буде заклан, невино јагње даје душу за спасење света, за спасење не само оних који га воле него и оних који га мрзе и који га лажу. Сваки зао чин према Господу њега изнутра разапиње. Његова љубав пати док гледа људско зло. Иста та љубав, браћо и сестре, пати када гледа наше зло. И ми, хотећи или не хотећи, непосредно или посредно, знајући или заборављајући, свакога се дана огрешимо о ову истину и правду. Свакога дана хоћемо да својим злом и својом тамом заклонимо светлост Божију. Зато постоје света времена, она која нам је Бог дао да живимо у њима, као што је ово свето време поста, када морамо да се боримо против таме у себи, да уносимо светлост у себе саме. Светлост вере, светлост поста и светлост молитве. Светлост покајања, светлост промене свога бића.
Често чујем да неко каже: „Дошао сам у цркву да пронађем мир.“ Колико су
истовремено и тачне и нетачне те речи. Црква даје једну врсту мира који је највећи и
најдубљи на свету. Али, с друге стране, даје и апсолутно највећи немир на свету. То су
свети мир и свети немир. Свети мир од праве вере и свети немир од непрекидне борбе да та вера у нама постане жива вера. Сваког дана морамо у себи освајати и свелост, и
светињу, и правду, и истину, и љубав, и покајање, и веру. Рекао је један наш велики
песник: „Ко се из човека не пење у Бога, силази у звер.“ То значи да нема мира. Сваког дана смо или бољи или гори. Шта је живот? Непрекидан труд да будемо бољи него јуче и непрекидно кајање што смо јуче били гори него прекјуче. Благослов Божији. Амин.
