Београдски медији последњих три деценије трубе без престанка да је владика Николај Велимировић био „нациста“, „антисемита“ и „љубитељ Хитлера“, углавном потпуно изостављајући чињеницу да је дословно читав Други свјетски рат провео прогањан и злостављан од Гестапоа по њемачким казаматима.
Највећи дио рата био је утамничен у концентрационом логору Дахау, у једној згради ширине десет и дужине сто и кусур метара, а у којој је преко сто заточеника, како кажу ти неолиберални медији – живјело „повлаштено“ и „луксузно“. Тај „луксуз“ се састојао од једне сијалице, једног гријног тијела и једне тоалет шоље, а били су „повлаштени“ само зато јер нису убијени, обзиром да их је Гестапо као најзначајније личности држава које су покорили држао као таоце.
Пола вијека није било помена од стране комунистичких власти о овим небулозама које је први проширио Јован Бајфорд, професор психологије из Kента (Велика Британија), а београдски либерали само даље прежвакавали, без икакве жеље да нешто од тога провјере, истраже, или, не дај Боже и прочитају.
Захваљујући његовим клеветама покренуто је неколико истраживања која су дала потпуно супротне резултате од ових клевета из исте кухиње и врло сличних кругова.
Скорашње отварање архива тајних служби земаља које су спадале у Савезничке силе, показало је да је управо в. Николај био један од покретача свенародног протеста против одлуке владе Југославије да ступи у фашистичко-нацистички „Тројни пакт“ са паролом: „Боље гроб него роб!“, и због тога је од стране нацистичке вхушке описан као „енглески шпијун“, „англофил“ и „најопаснији интелектуалац Србије којем се мора стати у крај“ што је додатно потврдило сва свједочанства да Владика није могао бити поклоник ни квислиншке владе у окрњеној и разбијеној Југославији, нити је могао никако бити „фашиста“.
Између осталих, ово је свједочење јеврејке Еле Нојхаус која даје сасвим супротну слику од оне коју нам нуде београдски „промотери демократије“:ж
