„Бах представља почетак и крај сваке музике“ написао је давно њемачки композитор, диригент и професор музике Max Reger.
На ову његову мисао надовезују се сви музички великани последњих пар вијекова, па тако Шопен каже да је за њега Бах „астроном који кроз (музичке) шифре проналази нова сазвежђа“, Гуно каже да је Бах „Kолос са Родоса испод кога пролазе сви после њега“, за Бетовена је он „бесмртни бог хармоније“, Вагнер да је Бах „најфасцинантније чудо у музици“, Дебиси га такође види као музичко божанство у чијој музици нема ни трага лошег укуса и коју док човјек истражује проналази музичке идеје за које је мислио да су настале јуче, а у ствари су оригинално Бахове.
И тако у недоглед, бескрајан низ музичких генија Баха види као монументалну и дословно ванземаљску појаву на музичком небу – Шуман отворено каже да музика дугује Баху оно што вјера дугује свом првом пророку и оснивачу.
А сам Јохан Себастиан Бах је важио на невјероватно скромно и уљудно биће, једноставан у свему осим у дубини свог умјетничког израза. Споља он је један крупни, дебељушкасти, хипертемпераментни заљубљеник у живот и патер фамилиас који је родио двадесеторо ђеце, од којих се чак четири изродило у велике и чувене музичаре. Но, изнутра, сваке ноћи када та многољудна породица заспе под свјетлошћу титраве свијеће претварао би се како рече Шопен у „астронома“, можда је тачније рећи – теолога и мистика који је у ноте преливао све тајне нијансе најдубљих емоција и мисли.
Иза себе је оставио опус од 1128 композиција од којих је тешко издвојити макар једну као мање надахнуту, и без обзира што његова дјела нису штампана за живота и што је након смрти био дословно заборављен – та дјела су се преписивала и тако у рукопису ишла од руке до руке широм тадашње Европе и коначно, пронашла његове наследнике, оне којима су постала „музичка Библија“.
Па тако и Бетовен и Шопен и Лист, Шуман и Брамс и многи други отворено тврде да је Бах био извор ( Bach на њемачком то дословно и значи) из којег су се напајали, а Бетовен на то додаје:
„Nicht Bach, sondern Meer sollte er heißen“ , односно да он није Bach (поточић) већ да му је право име „море“ или „океан“.
Није ни чудо што су највећи мислиоци двадесетог вијека за Баха рекли да сматрају да је баш он „највећи теолог савремене Европе“, обзиром да је свако своје дјело завршавао иницијалима „С.Д.Г.“ односно „Соли Део Глориа“ – „На славу Божију!“.
