Aко хоћемо можемо и боље и више да учинимо него што смо претходно чинили и зато није добро да говоримо; не могу више, доста ми је свега, све је лоше, не могу ни ја да будем другачији, јер су сви лоши. То није никакав изговор. То је бесмислено оптуживање других. Изговарање у стању немоћи. Можеш ако хоћеш боље и када то препознамо онда побеђујемо безнађе онда превазилазимо депресивна стања и трагамо за смислом тражимо дубине вере. Само онда када човек тражи дубину вере могуће је да увећава своје потенцијале, своје могућности. Одустајати на првој препреци не желети да се бориш под изговором; није могуће, јер ето много тога се испречило испред мене. Уклони највећу препреку човече испред себе, уклони своје неповерење према себи, то је највећа препрека. Несигурност. Али не буди ни самоуверен, ни самодовољан него буди храбар да измериш своје потенцијале. То је она античка порука: „познај себе, нађи меру“. То је и порука Новозаветна. Не треба мислити о себи више него што је потребно него по мери Богом дарованој вери. Дакле не узноси себе али не понижавај себе. Зато апостол Павле каже да је вера добитак када смо задовољни оним у чему смо. То није пасивно пристајање; тако је како је, ни боље ни горе не може него активно стваралаштво. Нећу тренутно стање у коме сам да доживљавам ни као привилегију ни као казну. Него као стање реално ћу га сагледавати да видим где сам и шта сам. По оној народној у добру се не по виси у злу се не понизи идем ка већим даровима али подвигом а не пасивним пристајањем на некакве улоге без стваралаштва. Одустајањем од себе као стваралачког субјекта.

Дакле ништа лакше од овога али ми компликујемо зато што понекад превише очекујемо или се превише намећемо и у том контексту Христос у Јеванђељу каже: „тешко вама ако вас људи почну хвалити“ а у Старом завету пише: „проклет да је сваки који се узда  у човека“. Добро размислимо о овим речима, то нису речи уцене него путокази ка здравом Богољубљу и здравом човекољубљу. То превазилажење ускогрудости. То је то поуздање у човека; знаш ти ко сам ја, знаш ти ко су моји преци итд. Бог зна знаш и ти али ко си ти стварно? И немој да радиш ништа из разлога да стичеш себи празну славу, него ради са љубављу и према Богу и према човеку. Када се тако то све избистри у нама, активностима свога ума и свога срца онда разумемо да је све могуће ономе који верује али то не значи некакав магијски приступ. Верујем, рекао сам да верујем и то је то, него активно учествовање. Не само уснама да исповедамо веру него и срцем и читавим својим бићем. Да исправљамо себе а не да пресрећемо једни друге. Онда када човек изабере да исправља себе и када се суочи са свим својим недостацима и не падне у безнађе него каже могу боље, могу више е то је прави пут. Ту нема места депресији ту нема места несигурности. Верујући у Бога и у љубав Божију верујте и у себе и своје Богодароване могућности и пројавите подвиг вере у пуноћи здравог Богољубивог човекољубља. Видећете да можемо много више него што мислимо да можемо и због тога не треба да будемо горди већ Богу благодарни и према људима добронамерни.

Професор др Љубивоје Стојановић

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име