(у спомен на српску песникињу Даринку Јеврић)
Банула је као „незвани гост у времену“ те јој није било друге него да се ослони на, како сама каже, „оне непогрешиве сјене космичког сата којим препознајемо сопствено вријеме“. Да ли случајно или неком вишом промишљу, свет је угледала баш на српском Истоку, одакле се, ко уме да види, лако наслућују оријентири васељенски. Загледана у фреске и манастирске борике, у древне палимпсесте, камене календаре, титле и ижице, Даринка Јеврић слутила је „душу ријечи“, па „попут свилопреље издвајала жице и дамаре“ и гласове предака претакала у исконозбор што размиче границе светова.
Властити поетски дар, касније и професију новинара, Даринка је поимала, пре свега, као послање дато јој да сведочи истину – уметничку, историјску, животну. „Остати по страни, или, још горе, бити равнодушан, понекад је равно издаји“ – изговориће једном приликом. Ко је пажљиво слушао Даринку Јеврић, читао њене поетске и прозне редове, зна да из овако формулисаног става никако не следи просторном и временском збиљом ограничена животна филозофија. Наиме, Даринкина поезија, укључујући и круг песама са хвостанском „повијесном потком“, па чак и онај „црнбехарни“ Горки брст из Јудиног пољупца, таман као и сам песникињин живот, будући трајуће сведочанство свеколике људске драме, превазилази схематизам било каквог локалистичког „доколичења“.
Родољубље је схватала као нешто само по себи разумљиво, поготово за оног ко се нагледао патње свог рода, у часном родољубном прегнућу копнила смјерно ко надгробни камен, али за „службу народу“ никад и ником није „испостављала рачуне“. А богме ни полагала рачуне модним интернационалистима, онима што наводно цео свет воле, једино им народ из ког су потекли, најблаже речено, није по вољи.
Песникиња која је поодавно слутила Гласника двијехиљадите („казала ми песма, она је мудрија од мене“ – у најкраћем је тумачила властиту поетску интуицију) те се крајње искрено и упозоравајуће питала: „није ли неучтиво бити оптимист?“, у јуну деведесетдевете, упркос свему, одлучно ће рећи: „Ја остајем овде, на то ме обавезује моја поезија“. Тиме што ни тад није пристала на срамну завјетрину већ у приштинској тами стоокој хтела да досања Невјесту што чудевно ће да бане / На огњеву ату у врт призрени / презрени / Поврати царске кључе, олтарске / Господи / И Архангеле изнова посвијети, за многе је постала пример стамености, за понеке пак немила грижа сопствене савести. Даринка Јеврић, слéдећи онај хришћански дамар у сопственој души, ником није ружним узвраћала. Напротив, трудила се да пронађе оправдање за диспуте и „грлатих трећепозиваца“ и шаптароштва схимника-клеветника, безмало колико и тихе захвалности за речи благовесника. „Чувај своју душу!“ – најчешћа је песникињина реченица којом је свакад предухитрила осуду другог. Ако је у одбрану духовног бића и достојанства свог народа стајала с речима молитвено-лековитим као благи дан, али и бриткијим од двосјеклог мача, сама се, попут монахиња девичких, од свакојаких пошасти бранила једино Богом и болом благословеним.
Даринкина лична патња јесте вером однегована смерност, ослобођена горчине, сваког егзистенцијалног страха. Као мерило сопственог живота признавала је само страх Господњи, осталима дозвољавала и другачије, та „нисмо сви од исте грађе“ – напомињала уз пуно уважавање и биолошког страха, нарочито код људи одговорних за животе властитог потомства.
Знала је Даринка још оног часа кад је, нашавши се у боловаоници овога свијета почела да трага „за својом песничком постојбином, својим Видиковцем“, да ће јој, по свему судећи, боли и бити саставни део свакодневице, па је, осигуравши им достојанствено трајање, временом од њих сазидала обитавалиште интимне слободе из којег се оглашава она Његошева – што год дође ја сам му наредан. У Даринкином личносном, па, према томе, и песничком стасавању од помоћи је, и то не мале, била пажљиво бирана лектира којом се крепила од најраније младости, све до последњег дана и даха.
У студеним приштинским ноћима без струје палиле бисмо свећу, понекад, онако „расипнички“ и по две, у полумраку заузимале свака своје место и наглас читале поезију.
– Дај Рилкеа! – разрешавала би Даринка очас моју дилему покрај витрине са књигама, или
– Хоћемо ли прво једну Веснину? Хајде где се отвори.
Следећих вечери би пожелела да се присети Хелдерлина, Цветајеве, Васка Попе, Виславе Шимборске… Чак и добро познате јој стихове (многе, још у младости наизуст научене, памтила је и каткад радо рецитовала), Даринка је изнова слушала или читала с таквом пажњом као да их први пут чује.
С искреним пијететом изјашњавала се и о књизи те пажње вредној песми писца с којим се дружила или само сретала, а понајвише се радовала песничком дару којег из најмлађе генерације. Код песникиње Даринке Јеврић није постојало ни зрнце сујете, а то је, биће, одлика оних најсигурнијих у свом послу.
Професор др Митра Рељић
