Битно дистинктивно својство теолошког израза Епископа Атанасија Јевтића, које има извориште у обавези свакога теолога да следује живом опиту вере и благодатном канону вере, или „канону Истине“, како је говорио свети Иринеј Лионски, јесте изразито фреквентна реализација интертекстуалности – свесног и интенционално мотивисаног коришћења других текстова у ауторском излагању, независно од тога да ли се то чини у форми алузије, цитирања, позајмљивања структуре, експлицитно или имплицитно. Ово маркантно стилско обележје теолошког израза, које се још назива и „туђом речју“ и „полифонијом текста“ (М. Бахтин), суштински извире из метода следовања Откривењу и Предању Цркве у заједници са свима Светима – метода који подразумева „нашу ухристовљеност и одуховљеност, нашу сталну црквеност у богословствовању, нашу католичанскост и саборност“, другим речима, наше живо заједничарење са подвижничко-литургијским животом Цркве, са опитом светих Отаца, али и са искуством народа (а) и конкретних људи које је аутор познавао (б), као у примерима:
(а) Карактеристичан пример хришћанина пред лицем смрти јесте и познати Србин из Херцеговине, старац Вукашин из села Клепаца код Чапљине, убијен у Јасеновцу 1941. Све време пред смрт, док су усташе клале друге, Вукашиново светло старачко лице, са дугом седом брадом, било је мирно и неизмењено. И управо је непомућени мир његова лица избезумљивао зверски раздражене кољаче. […] Тражили су од њега да викне: „Живио поглавник!“ – иначе ће му одсецати део по део лица и тела: нос, уши, очи, руке и тако редом… […] На сваки ударац својих џелата, уместо траженога клицања Павелићу, одговарао је једним те истим речима. „Само ти, дијете, ради свој посао!“ Лице му је цело време зрачило небеским миром. Примера мира и спокојства пред лицем смрти има још увек у нашем народу (Траг. 28).
(б) Штавише, мој отац ми је причао да је ту недавно, у часу тешке болести, видео свог оца и мајку, као и друге умрле сроднике како су му дошли у посету и зову га к себи. Старац је већ био спреман да путује. Он тамо познаје њих, своје најближе, а друге људе из онога света не познаје. А његови најближи били су за живота скромни и честити људи, па су се по допуштењу Божијем јавили њему. Такви верујући људи доживљавају смрт као пред лицем Божијим. Ту не доминира смрт него Бог и живо осећање да се живот не завршава смрћу. Зато се прости, али искрено побожни људи и не боје смрти (Траг. 29).
Најчешће се у својству прецедентних текстова користе библијски, литургички (укључујући и химнографске), патристички, текстови свештених канона Цркве, документи из историје Цркве и фрагменти из дела савремених теолога. Међу њима најизразитијим емоционално-експресивним потенцијалом располажу химнографски текстови, цитати из Светог Писма, као и фрагменти из светоотачких дела, као у примерима:
Као да је Адам остао у Рају, и да није по Библији, односно по предању Цркве, заплакао: „Стаде Адам наспрам Раја, и горко плакаше, говорећи: Рају мој, ради мене насађени, због Еве изгубљени!“ (Од Откр. 95); <…> Светотројична благодат, у саборном организму Цркве, Духом благодати ће исправити, оживети, оздравити, надопунити оно закржљало и слабо, недовољно и оболело, омртвело и замируће у болесним и изранављеним удовима „човека запалог међу разбојнике“, те ће са Анђелима на Небу и људима на земљи рећи са великом радошћу: „Овај син мој (=деца моја) мртав беше, и оживе, изгубљен беше, и нађе се“ (Лк. 15, 24, 32) (Свешт. Канони 18); Као што уосталом то сведочи један древни Светитељ. „Видео си брата твог – видео си Господа Бога твог“ (Траг. 132).
Форме интеракције ауторског са текстовима са којима се остварује дијалог могу бити различите – од потпуног преузимања прецедентног текста (цитата), преко позајмљивања кључних лексичких елемената уз измену синтаксичке структуре, до позајмљивања синтаксичке структуре уз непотпуно или парцијално варирање лексичког састава. За теолошки израз Еп. Атанасија приликом екплицитног остваривања интертекстуалности карактеристична је диглосија: ауторски текст обликује се средствима савременог језика, док се прецедентни текст преузима на црквенословенском, српскословенском, руском, грчком или латинском језику (често у транслитерацији српском ћирилицом). Ево карактеристичних примера:
Овај израз дословно је ушао и у православно богослужење, у Тропар Свештеномученицима: „И наравом причастник, и престолом намјестник Апостолом бив, дјејаније обрјел јеси, Богодухновене, во видјенија восход… (Траг. 17); Из овога нам постаје јасно зашто је хришћанска традиција првим теологом назвала управо Апостола љубави – Јована, љубљеног ученика Христовог, за кога наше православно црквено богослужење карактеристично каже у једној стихири (црквенословенски): „Јако исполн сиј љубви, полн бист и богословија“ (Траг. 11); Наиме, у свом Уставу или Типику написаном за манастир Хиландар, дакле у једном тексту где се то можда не би очекивало, проговорио је Свети Сава, тада још увек само монах, као прави православни теолог, и то управо теолог из љубави и теолог љубави: „Бољшеје же љубве ничтоже јест. Она бо слава васјех добродјетељеј и савршеније. Онија сут аки уди духовнаго человјека, а сија – љубов – глава и саједињеније васего тела. Са њеју же сапрјежено (јест) високотворноје смиреније, и милостиња, и человјекољубије, јегоже ради Бог человјек бист“ (Траг. 12); По речима једног руског православног богослова новијег доба, бити „са свима Светима“ у Цркви значи „держат в себје собор со всјеми Свјатими“ (Траг. 26); […] Међутим, на питање шта је то „Архи тис ипостасеос“ Свети Златоуст одговара: „То је и вера, којом смо ми наново постали, препородили се и, на неки начин, осуштаствили се Христу“ (Траг. 22); […] Свака локална Црква, као заједница истински верујућих у Христа окупљених око свога Епископа на Евхаристију, собом је јављала и откривала на оном месту и у оном моменту Тајну целога Христа (Totus Christos) (Траг. 56).
Основна ектралингвистичка обележја теолошког израза оца Јустина, која су идентична са обележјима научног стила других дисциплина јесу прецизност, апстрактност, логичност и објективност. Дела Епископа Етанасија Јевтића представљају систематско изложење свих битних аспеката православне догматике – тријадологије, христологије, пневматологије, антропологије, еклисиологије, али и литургике и канонског права, аскетике, патрологије, са аналитичким прегледом најрелевантнијих схватања сваког конкретног питања у историји богословља, укључујући и она која нису била прихваћена од саборног организма Цркве, али и са изношењем властитих виђења и интерпретација. Пошто су његова дела служила и као комплексни прегледи одређених области теологије, и са том наменом су стварана, велики део текста има карактер дефинисања, аргументације, сучељавања мишљења. Али о истим питањима у Јевтићевом делу налазимо и рационално-логичке, и емотивно-поетске исказе, што ћемо показати на примеру дефиниције крштења (а) и његове емоционално-доживљајне интерпретације (б):
(а) Крштењем се ступа у Цркву као Заједницу људи у Христу са Богом Оцем благодаћу Духа Светога […]. Крштење није само „сакрална“ (сакраментална) радња ради добијања опроштаја и личног спасења, него је и учлањење у Христа, уцрквљење (енсоматосис и енхристосис, екклисиопиисис). То је саумирање и сараспињање са Христом, погружење (грчки „ваптисис“ и значи погњурење) у Христову смрт и тиме умирање за грех и смрт. Затим је крштење саваскрсавање са Христом у нови, духоносни живот. Крштење је инкорпорација у Корпус Христов, утеловљење – уцрквљење (Траг. 40-41).
(б) То је, дакле, Крштење, које је зачетак остварења Царства Небеског. И оно је програм за сву вечност. А с наше стране је потребно, после Крштења, живљење тога, оделотворење тога, остварење тога што смо добили. Зато је тако важно Крштење. Било да смо крштени у младости, па се благодат активира после, па чак не мора да буде потпуно остварено; може од сада да почне деловање. Било је Светитеља који су свако јутро говорили: „Још нисам почео“, јер су осећали да је то нешто тако велико и за сву вечност. Тај Светитељ је, уствари, почео, али није ни осећао, из смирења, да је кренуо даље. Може бити „овладавање“ богоданим даром, датим нам у Крштењу, у два трена, у један трен. Али то може да буде и други пут, одложени догађај. Не мери се то ни временом, ни неким нашим мерама. Битна је верност, истрајност – то је „идење за Господом, за Јагњетом, куда год Оно пође“ (Откр. 14, 4). Тако је Крштење наше вером прихватање Христа и Његовог спасења: да Његов живот постане наш живот, да са Њим умремо и васкрснемо у Нови Живот – Живот у Христу (Од Откр. 246).
Рационално-логичко излагање условљава пре свега висок удео терминологије у вокабулару теолошких дела Епископа Атанасија[1]. У оквиру терминолошке лексике у Атанасијевим делима издвојићемо два слоја: а) општенаучне термине, који опслужују већи број научних дисциплина (анализа, синтеза, разматрање, апстраховати, позитиван, силогизам и сл.) и б) термине из теологије (ускостручни, номенклатурни термини). Значајно место у теолошкој терминологији оца Јустина заузимају интернационализми (превасходно термини пореклом из грчког и латинског језика), са могућим префиксалним и суфиксалним изведеницама које садрже српске форманте (нпр. икономијски, апофатички, катафатички, ипостасно, ипостасирати, тринитарни, логосност), што, представља показатељ апстрахованости средстава теолошког научног стила, њихове одељености од општеупотребног лексичког састава језика. У питању су јединице којима је својствена нулта функционалностилистичка маркираност и које се не карактеришу емоционално-експресивном обојеношћу.
[1] Још је Јустин Поповић био суочен са недостатком адекватних термина за изражавање садржаја које обухвата систематска теологија: „Потребно је да нагласим да сам био принуђен да према својим убогим силама у многоме стварам догматску терминологију коју, делимично, немамо, а уколико постоји није довољно разрађена“ (Догматика Православне Цркве, том 1, стр. 13). У прилог Јустиновом иноваторству иде и чињеница да на савременом српском књижевном језику дела из области догматике готово да није ни било (податке о претходним прегледима догматике у нас в. у: Поповић 1980, 66). Атанасије Јевтић преузима многа терминолошка решења свога учитеља у богословствовању и духовника, али и обогаћује теолошку терминологију својим решењима.
Професор др Ксенија Кончаревић
