Драга браћо и сестре, ево реч Божија која непосредно произлази из Христових уста пре више од двадесет векова данас овде одјекује у нашим ушима. Онај исти који је говорио у Палестини, који је говорио с језера и на гори, у синагогама, у кућама, на улицама, на трговима, крај извора и мора данас говори нама, окупљенима у овој светињи Божијој, у овом храму Свете Петке, што још духовно и унутрашње одјекује од свих оних молитава и вапаја којима је јуче, на празник наше светитељке, био испуњен.
Речи Божије су тешке. Речи Божије обавезују. И када чујемо реч Божију, често се уплашимо јер нам изгледа да она од нас тражи више него што можемо да пружимо. Ево овде – колико је мало речи а колико много духовног бремена положено на наша леђа. Шта се све од нас не очекује у ових неколико речи? И зато им морамо приступити с поверењем. Не само с вером већ и с поверењем. То је једна димензија вере, један аспект вере. У Бога не само што верујемо, верујемо да постоји, да јесте, бива, него морамо имати и поверење у њега – да нас воли и да се стара о нама као истински родитељ и још много више од тога. То је као када мало дете учи да хода и мисли како неће моћи да пређе ни два-три корака, а отац и мајка стоје испред њега и кажу му: „Дођи, дођи!“ Они знају да ће дете моћи да дође, а и ако поклекне, они ће га придржати. Исто је тако, када је изговорио ове речи, и Бог нама рекао: „Дођи, дођи!“
Две су целине у данашњем Јеванђељу. Прва говори о томе коме ће бити тешко у будућем животу. Каже овако Господ: „Тешко вама богатима јер сте већ примили утеху своју.“ Да ли Господ тиме одбацује свако богатство и назива га проклетим? Не. Господ ту каже да ће тешко бити оним богатима који су погрешно разумели то зашто су богати. Богатство човек не добија да би он сам и неколицина његових ближњих уживали у томе, да би превазилазили границе иживљавања, да би се гушили у луксузу. Бог каже да је богатство дар. Ту се, наравно, не мисли на оно украдено и отето, него на оно зарађено, којим треба да послужимо ближњима – онима који су сиромашни. То је теологија Светог Јована Златоустог, који је писао ову Литургију.
Каже: Сиромашни су дати богатима, а богати сиромашнима. Богати да хране, лече, помажу сиромашне и да тако стичу у Бога велику милост, а сиромашни да с благодарењем трпе тај крст, да примају љубав од богатих, моле се Богу за њих и тако и сами стекну у Бога велику милост. Подједнако је проклето сиромаштво као и богатство ако сиромаштво роди завист, роди окрутност, роди радовање туђем злу, криминал. Не постоји ништа што је само по себи лоше или добро – све зависи од тога како нешто користимо. И каже: „Богати су примили утеху своју.“ Шта то значи? То значи да они сигурност, радост, извесност, топлину примају од новца.
Верујем да нико од нас није то искусио, али смо имали прилике да видимо неке веома богате људе који су одједном осиромашили. Не сви међу њима, али највећи део њих, након осиромашења осећали су се безнадно, беспомоћно и очајно. Нису они тада изгубили само новац. Изгубили су топлину, изгубили су сигурност. То је оно што је опасно у новцу. А топлина и сугурност не почивају у новцу, него у Господњем наручју. У Бога је топлота, топлина и сигурност.
Каже: „Тешко вама који сте сити сада.“ Ту се не мисли само на физичку ситост него на оне који не осећају никакву дубоку потребу. Знате ли зашто не једемо и не пијемо од поноћи претходног дана пре него што дођемо да се причестимо? Да бисмо мало огладнели и ожеднели, да би се у нама развило то осећање потребе за храном и пићем, а то је потреба за животом. А потреба за храном и пићем јесте потреба за Богом. Само Бог може да нас нахрани и напоји заиста. И зато они који су сити нису они који су се најели меса, и хлеба, и сира, него они који су се најели разних животних вредности у којима нема Бога. Они који живе животима у којима нема Бога.
Увек ми је много страшније и духовно опасније изгледао обичан малограђански живот од сваког живота у јавном, великом греху. Рецимо: муж и жена, двоје деце, раде, лепо зарађују, летовање, зимовање, изласци, клубови за спортове, хобије, деца иду у музичку школу, језици, недељом ручак у два сата итд. Диван свет у којем има свега, само нема Бога и нема потреса и жеље за Богом. То ми је духовно увек деловало много опасније од неких невољника, мученика, растрзаних, презрених, одбачених. Такви су увек ближи Богу – они имају борбу, они имају агонију. А ови се уљуљкују у земаљској ситости.
Каже: „Тешко вама када сви људи стану добро говорити о вама.“ Не могу сви добро да говоре о човеку Божијем јер човек Божији тражи истину и правду Божију. А људи неће то да прихвате. Зато чињеница да о некоме сви добро говоре – не говори добро о њему. И сад Господ каже шта ми треба да радимо да нам не би било тешко у будућем животу. И сад долазе те страшне речи, али речи препуне истине: „Љубите непријатеље своје, добро чините онима који вас мрзе, благосиљајте оне који вас куну и молите се за оне који вас вређају.“ Зашто бисмо то радили? Зашто не бисмо мрзели своје непријатеље, зло чинили онима који нас мрзе, клели оне који нас куну и вређали оне који нас вређају? Зато, браћо и сестре, што је ово друго људски, а оно прво божански. А сваки је човек позван да превазиђе оквире свога постојања и да, по благодати, почне да постоји као Бог.
Зашто је важна милостиња, зашто је важно да дајемо мислостињу? Зато што онда почињемо да живимо и да постојимо као Бог. Човек је створен по слици и прилици Божијој. Створен је са унутрашњим потенцијалом да живи и постоји као Бог. То не значи да ће бити као Бог у апсолутном смислу речи, већ да ће се испунити љубављу, саосећањем, жртвом и свим оним што Господ чини – као Господ што има љубави и саосећања. И зато човек треба да даје милостињу, али не само оном коме он хоће, већ свима. Рецимо, Бог даје милостињу сунца – сунце је Божија милостиња која нам је дата и оно све живо обасјава. Тако и ми треба да дајемо милостињу. Само је у једном случају не треба дати, а то је када неко дође с малим дететом или бебом. Тада не треба дати милостињу никако. Ако је будемо давали, храбрићемо криминалце који стоје иза сваке те жене – јер ниједна од њих не долази сама – и они ће помислити да им се тај криминал, то што мало дете злоупотребљавају, исплати, па ће онда регрутовати још стотине и хиљаде мале деце. Врло је тешко не дати им новац, нарочито ако смо родитељи, па још више саосећамо с њима и боли нас срце, али понекад постоји та филозофија мањега зла. Мање је зло да данас не дамо, јер ћемо тако спречити регрутовање стотине, хиљаде невине деце у будућности, сакаћења и ко зна шта све још, него да будемо стално жртве тог пакленог механизма који је, у ствари, сам ђаво измислио. Најплеменитија осећања према детету ту бивају злоупотребљена за страшан криминал.
Господ каже: „Ономе ко те удари по образу окрени и други и свакоме ко у тебе иште подај и који твоје узме не ишти.“ Кад нам се такво нешто деси, испунимо се горчином. Ако нам неко нешто украде, или отме, или узме, или, не дај Боже, ако нас удари, ми се испунимо горчином и мржњом. А кад неко то уради човеку Божијем, светитељу Божијем, он се испуни умиљењем и радошћу. Ето, по томе ћемо измерити колико смо далеко од светиње Божије – када видимо колика нас горчина испуњава у таквим ситуацијама.
Молимо се Господу сви заједно овде да нам подари спремност да чујемо ове речи, решеност да их примимо у себе и вољу и снагу да пробамо да живимо по њима. Ми не можемо одједном почети да живимо у тој пуноћи, али можемо пустити да наша спремност корак по корак осваја наше унутрашње биће, милиметар по милиметар, да би Господ, онда кад свако од нас у своје време стане пред њега, у нама видео ако не сама дела а оно бар решеност и спремност, вољу и труд да тако чинимо. А он, који зна срца и бубреге, како се каже у Светом Писму, што значи да познаје унутрашњост духовног и емотивног живота, он суди и онима који чине и онима који желе да чине и обема категоријама даје своју милост. Да и ми то пронађемо и добијемо у онај дан који нас чека! Амин.
Протојереј – ставрофор проф др Владимир Вукашиновић
