Ево нас како у другу недељу овога поста, а у трећу недељу након празника Педесетнице, још пуни Духа Божијега, Духа Светога – уколико га нисмо истерали из себе својим сагрешењима – стојимо овде, у овом светом храму, да бисмо започели радну недељу, да бисмо започели и ову седмицу приношењем првина свога живота Богу, ових првих сати, првога дана по нашем бројању, да би кроз овај принос били благословени сви они сати и дани који ће уследити у овој седмици. Гледајте, браћо и сестре, ми почињемо и завршавамо Светом литургијом, највећим благословом Божијим. То је садржај нашег седмог дана по хришћанском бројању – недеље – и садржај првога дана. Тако све оно што почиње и што се завршава, исток и запад нашега живота, нашега времена, бива посвећено Богу. Па када све посветимо Богу и када Господ све благослови, онда све бива и очишћено, промењено, и преображено, и убељено, и стално се отварају шансе за покајање, стално се отварају шансе за промену живота, и стално се отварају шансе да пронађемо смисао свога живота. Иако смо га једном нашли када смо поверовали – јер свако од нас мора да поверује, без обзира на то да ли је крштен као мали или касније – све нас чека то лично веровање. Иако смо га једном пронашли, немамо га заувек и стално, већ га морамо стално и изнова налазити. Вера је такав дар Божији који се мора, иако га имаш данас, и сутра поново стећи. Веровање је слично балансирању акробате на дасци постављеној на велику лопту. Он никада није на истом месту. Никада не верујемо исто понедељком, уторком и средом. Сутра може да буде само горе или боље. Исто – не може никад да буде. То је зато што је вера нешто динамично и покретно у нашем животу у потпуности и у целини, а ми се свакога дана мењамо, па се самим тим мења и наша вера. Зато морамо да освајамо своју веру, морамо да се боримо за своју веру, морамо да учвршћујемо своју веру, исто онако као што се морамо борити за све што је важно у животу.
Уколико си у неком односу љубави било које врсте, на пример у супружанској љубави, или си син или ћерка, или си некоме отац или мајка, или си брат или сестра, или си пријатељ – шта год да си – врло добро знаш да ће та љубав, уколико се не негује, прво бити рањена, онда ће почети да посрће, па ће се охладити и умрети. Тако је и с љубављу према Богу. Не постоји ниједна љубав на овом свету која је гарантована. Кажемо да је љубав родитеља према детету непомерива. И она је померива. Све је помериво уколико се оштети. И вера је померива уколико се оштети. Зато се морамо борити за веру. Како се боримо за веру? Један од начина борбе за веру јесте пост. Пост је Богом откривен, диван, узвишен начин на који нешто што припада Богу може да припадне и нама и помоћу којег велика светиња Божије речи и благослова улази у наше биће и мења нас изнутра. Кроз пост се, као кроз молитву и било коју другу хришћанску врлину, открива велика истина што је у Јеванђељу описана низом слика. Једна од тих слика јесте да је Царство Божије као зрно горушичино – оно је мало и не види се, а када се баци у земљу, порасте велико дрво да се птице на њему одмарају. Друга истина је да је оно као мало квасца који укисели три зделе брашна. Шта хоће Господ да каже таквим поређењем? Хоће да каже да су процеси наше унутрашње промене неприметни, а да су њихова дела огромна. Не можеш да пратиш како је у теби порасла вера – у уторак је порасла два сантиметра, а у четвртак петнаест. То је неприметно. Али шта је приметно? Приметно је да једнога дана ти више не можеш да живиш онако као што си живео и да се све у теби променило. И та промена је огромна.
Неко не иде у цркву и недељом пре подне спава, иде на пијацу, иде у кафић да пије еспресо, зове пријатеље, гледа телевизију, пуши цигарете итд. И осећа неку унутрашњу тугу, нешто му недостаје. То је та депресија недеље, коју многи психолози и социолози тумаче говорећи да човек ради целе седмице, а када нема шта да ради, онда тај нерад у њему ослобађа страхове и мисли којима се не бави радним данима. Могуће је да је делимично и то у питању, али суштински је човек несрећан и депресиван недељом, онај човек који није верник, јер није отишао на оно место на које је требало да оде. Није отишао пред олтар Божији, пред светињу Божију, где су сви његови преци ишли, а његово биће то памти, његово ткиво памти, његова подсвест памти, његово биће чезне за тим. Када тај наш неверник пође у цркву, када се крсти, промени се и покаје, кад почне да долази на богослужења, прво му буде тешко – боле га ноге, дуго траје, не разуме, једва чека да се заврши. А онда полако почиње то да воли, воли, воли и – једнога дана он више не може да замисли недељу а да не оде у цркву. Ето, то је то велико дрво вере које је у њему порасло, а оно расте кроз богослужење, кроз пост, кроз молитву и кроз сваки хришћански труд.
Данас нам је Господ кроз перо јеванђелисте Матеја, а кроз уста нашега ђакона, поновио велике духовне истине, подсетио нас је на то ко су били његови ученици и апостоли, подсетио нас је на велику духовну тајну, мистерију богоиздајства. Један од оних који су били са Христом, провели с њим три године, знали га, гледали чуда, били по сто пута убеђени да је он Бог ипак је решио да га се одрекне и да га изда. То бива и у нашим животима, браћо и сестре. И ми смо слуге Христове, стојимо овде, испред жртвеника Божијега, молимо се, крштени смо, помазани, а опет издајемо Господа. Не издајемо га на тако страшан начин као Јуда, али га издајемо на друге начине. Издајемо Господа када кршимо пост, издајемо Господа када не идемо у цркву на Свету литургију, издајемо Господа када нас је срамота да се прекрстимо у јавности пре јела, издајемо Господа када неко говори против хришћанства и вере, а ми ћутимо. Издајемо Господа на разне начине иако знамо ко је Он, и шта је Он, и шта нам је учинио.
Ево шта је рекао Господ тим ученицима – да не дужимо много реч људску, иако је реч из предања и искуства Цркве, него да чујемо реч Божију која говори кроз Свету литургију. Рекао је Господ ученицима да иду и да казују да се приближило Царство Божије, да је дошло Царство Правде и Истине његове, вечнога живота, да показују знаке тог Царства. А знаци Царства јесу да болесне исцељују, да чисте губаве, да васкрсавају мртве и да изгоне демоне из људи. Болест физичка и психичка, опседнутост злим дусима и смрт на крају – то су све трагичне ране на телу нас, људи. Ако би нас Господ оставио, то би била наша судбина: болести духа, болести тела, били бисмо играчке у рукама злих духова, и на крају смрт и распадање. А он шаље дванаесторицу милијардама и милијардама људи, онима који су тада живели и онима који ће доћи, и каже: „Идите међу те болесне, рањене, опседнуте, међу те који су пуни смрти, који умиру и које прождире смрт, и прекидајте то, и преображавајте, и заустављајте те природне процесе натприродном силом Духа Светога и силом Царства мога.“ Над оним који дубоко верује у Бога, над њим власт немају ни болест, ни демонске силе, ни смрт – иако бива рањен свим тим – зато што га вера као неки чудесни брод преноси и одвози у друге просторе.
Вера нам даје две силе. Прва је љубав према Богу, као и поверење које из ње произлази, а друга је духовни вид, онај којим видимо своју истинску судбину. Онда бивамо слободни од болести и кад смо болесни, а и кад умиремо, знамо да се рађамо. Онда нема никога и ничега што може да стегне наше срце јер је оно једном заувек ослобођено дубоким искуством вере. У то искуство не можемо ући другачије него путем ове молитве, на првом месту путем Свете литургије, постом и сваким другим хришћанским делом. Кроз та врата сви ми треба да пролазимо. Амин.
Професор др Владимир Вукашиновић
