Често се чује да „слава није јело и пиће, него колач и свиећа“. Тако и јесте, али морамо да знамо зашто јесте тако.
Најпре, слава је дан када себе подсећамо на хришћанске светитеље, наше Оце. Сваки од њих говори нам и данас да је хришћански живот – стални труд да будемо људи врлине, па је потпуно бесмислено славити врлину – фештом некултурног преждеравања и пијанчења.
Међутим, подједнако је битно не само да слава није „јело и пиће“, него да је „свиећа и колач“. Свећа и колач су кроз векове сачували самосвест Срба, чак и оних у најудаљенијим и најзабаченијим крајевима, да припадају православној Цркви.
Зато је бесмислено, штавише, противрјечно самом карактеру славе да, на примјер, на дан славе нико од укућана не оде у Цркву, на литургију. Слава је за дуге вијекове турског ропства била сјећање на литургију.
Отуда „колач“ (хљеб) и вино, као подсјећање на причешће, кум (негдје домаћин, негдје „долибаша“) који колач „ломи“ и прелива вином – као подсјећање да то чини свештеник на Евхаристији. Чак је и први назив са хришћанску литургију, у Дјелима Апостолским „ломљење хљеба“ – баш како то данас каже и српски домаћин у Херцеговини и на Романији. Ипак, ПОДСЈЕЋАЊЕ НИЈЕ ЗАМЈЕНА.
Ако смо кроз вијекове ропства морали да се подјећамо, по нашим шумарцима и планинским селима да јесмо Православни, данас нам је одлазак у Цркву доступнији и слободнији. Зато можемо да се подсјетимо и да не заборавимо старе обичаје, али то не значи да не треба да одемо у Цркву на дан на који се подсјећамо да припадамо Цркви.
Многи се данас питају да ли је „правилније“ да се колач „носи у Цркву“ и тамо „пререже“ са свештенством (и окупљеним народом, браћом и сестрама по Богу и Цркви!) или да се „однесе прекадња“ у цркву, а сам „колач“ „ломи“ на обичајни начин. Ни једно ни друго није неправилно: суштина јесте да слава треба да нас повеже са нашим црквеним и народним бићем.
На жалост код нашег народа се уврежио читав ноз сујевјерја по питању самог славског обреда, на примјер оно да „не ваља“ да се колач „сијече“ ножем – иако свештенство сваке недјеље Свето Причешће припрема управо тако што ножићем у облику копља исјеца онај дио хљеба (просфоре) који касније постаје Тијело и Крв Христова! Страх од ножева има упориште у старим митолошким слојевима и никако не може бити одлика православног хришћанина, управо као ни било који други облик ситничарења (о чему ће још бити ријечи).
Много су лијепе старе „славарице“ које се и данас дају чути у појединим нашим крајевима. Многе од њих су управо забиљежиле старе проте, што говори да засигурно нису „анти-црквени“ чин. Напротив, свака славарица у суштини јесте сажета литургијска молитва „проскомидије“, коју свештеник говори када припрема Хљеб и Вино за Свету Литургију. Кроз славарицу је народ сачувао памћење и на такве битне догађаје наше црквене историје као што је Први васељенски сабор, који се на Романији помиње тако што „читач“ говори да се слави и „ва славу и чест 318 богоносних отаца штоно у Нићеји сабор сабороваше, Арлију (=Арија) безумног осудише, вјеру православну утврдише и нама у аманет оставише, да и ми вјерујемо“.
Управо зато је битно да се на слави чују и црквене молитве, у најмању руку Молитва Господња („Оче наш“), а добро је да се полако каже и Никејско-цариградски Символ вјере и то са једним посебним разлогом: наиме, често се чује, приликом „наздрављања“ једна реченица која се одомаћила у Херцеговини и на Романији, а то је „у име Бога И Свете Тројице“. Како Хришћани вјерују у Бога који јесте Света Тројица, треба да се подсјетимо Никејске вјере и да кажемо У ИМЕ БОГА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ (дакле: без „и“!) Слава треба да буде празник хришћанства које се чува КРОЗ преношење, а не „традиције“ која негира хришћанство.
