Велико „тридневје смрти“ (тскшш тогћб) су тајанствени дани оствариванога васкрсења. Телом Господ почива у гробу, — и тело се Његово не одваја од Божанства, — „ако и беше разорен Твој храм у време страдања, ипак и тамо је био, нераскидив спој Божанства и тела Твога“, због једне Ипостаси…. И тело Господа не подпада закону трулежи, — и у самој смрти остаје нетрулеживо, то јест живо, као да није умрло, — јер пребивау наручју Живота, у ипистаси Логоса… По речима црквене песме, „окусио си од трулежи, али трулежност уопште познао ниси“…. Као што је објашњавао Дамаскин, — реч трулеж има двојаки смисао. Најпре, она означава „страдална стања човека“ , као што је глад, умор, пробадање клиновима, и сама смрт, то јест разлучење душе и тела. У том смислу тело Господа је трулеживо, — до васкрсења. Са друге стране, под трулежношћу може да се разуме „потпуно разлагање тела на саставне стихије и његово нестајање“; то је трулежност у правом смислу речи, или тачније „иструлелост“. А управо такву иструлелост тело Господа није доживело, оно је остало у смрти (неиструливо, нетрулеживо)…. И у тој нетрулеживости се већ преображавало у стањеславе… А и душа Христа силази у ад, — такође без одвајања од Божанства, „у аду са душом као Бог“… Силази „обожена душа“ Христа, како се изражавао Дамаскин…. Тај низлаз или силазак у ад означава пре свега улазак или продор у област смртности и трулежи. И у том смислу то означава сам факт смрти Спаситеља… Али тај ад или „преисподња земље“, где је силазио Спаситељ, не може се поистовећивати са оним „адом“, у коме ће се мучити грешници… При свој својој објективној реалности, „ад“ је духовно стање, одређено религиозно-наравственим „стањем“ сваке душе. И не може се замислити да су у истом „аду“ душе порочних и непокајаних грешника и душе старозаветних праведника, укључујући ту и пророке који су некада говорили Духом Светим и прорицали Спасов Долазак, — ако се под
„адом“ разуме „место мучења“. Међутим, Господ је силазио баш у онај „ад“ где су били праведници, где је пре Њега сишао Претеча… Тај „ад“ је тама и сенка смрти, — пре место смртне жалости, него мучења, тамни шеол, место неразрешивог разваплоћења, само издалека предозарено косим зрацима још нерођеног сунца, још не испуњеног надања. Грехопадом и прародитељским грехом читав род људски је пао у смртност и трулежност . Чак и виша праведност старозаветна није ослобађала људе не само од неизбежности емпиричког умирања и смрти, него и од те загробне беспомоћности и немоћи, које је било условљено немогућношћу васкрсења, отсуством силе или могућности обнове целости човечијег састава (бића)…
То је била нека онтолошка немоћ душе која је у смртном раздвајању изгубила способност да буде „ентелехија“ свог сопственог тела, — немоћ пале и рањене природе, коју није исцељивало ни обећање, ни нада на избављење… И у том смислу су сви силазили у ад, у преисподњу таму, као у царство неког „небитија“ или онтолошке трулежности, и самим тим у царство ђавола, кнеза овог века, кнеза смрти и духа небитија, и били су под његовом влашћу, премда невољно, принуђени онтолошком немоћи, а не због сопствене нечестивости, и због тога нису имали удела у његовој нечастивости и злоби…. У тај ад силази Спаситељ. И у тами „бледе смрти“ заблистала је незалазна светлост Живота… Она руши ад, руши смртност, — „ако и у груб сишао јеси, Премилостиви, ипак си адову разрушио силу“…. У том смислу се ад укида Спасовим силаском, — „и нема ни једног мртвог у гробу“… Јер гроб „прими замљу а срете небо“… „Када си Ти сишао у смрт, Животе бесмртни, тада си ад умртвио блистањем Божанства“…. Силазак Христа у ад јесте јављање Живота усред безнадежности смрти, јесте победа над смрћу. И ово уопште не значи да је Христос „узео“ на Себе „адске мука Богоостављености“… Господ силази у ад као Победник, као Начелник Живота. Силази у сили и слави, а не у унижењу, премда и кроз унижење, кроз смрт. Али и смрт је Он прихватио добровољно и самовласно, — „и тело није умрло по немоћи природе усељеног Логоса, него ради укидања у њој смрти силом Спаситеља“, говори свети Атанасије. У ад Господ силази да благовести или проповеда држаним тамо и свезаним у њему душама (уп. 1 Пт .3,19). Он и силом свог јављања и речи ослобађа их, јавља им њихово одрешење.
Другачије речено, силазак у ад је васрксење „свероднога Адама“. Због тога и „стење ад доле“ и „огорчен је“. Својим силаском Христос руши и ломи „вечне довратнике“, и тиме васкрсава читав пали род људски. Укида саму смрт, — „моћ смрти се разруши и ђаволска превара се укиде“…. У томе је славље васкрсења. „И довратнике гвоздене сломио си и извео си нас из таме и сенке смрти, и узе наше си растргао…. И станиште смрти разори своју смрћу данас и озари све божанственим блистањем васкрсења“… Тако се сама смрт променила у васрксење… „Ја сам први и последњи, и Живи; и бејах мртав и ево жив сам у векове векова, и имам кључеве од смрти и од пакла“ (Отк. 1, 17-18).
У смрти Спаситеља открила се немогућност умирања за Њега. У пуноти своје човечанске природе Спаситељ је био смртан, — јер је и првоздана и непорочна природа човечија могла да умре. И Спаситељ је био убијен и стварно је умро. Али смрт Њега није задржала… Како говори апостол Петар, — не беше могуће д а Га смрт држи (уп. Д ап. 2,24). Њој то беше чемогуће или претешко… Објашњавајући те речи свети Златоуст примећује: „Он је сам допустио да буде задржаван… И, задржавајући га, смрт се мучила као порођајним мукама и страшно је страдала… И Он је васрксао тако да више никад не умире“…. Он је вечнопостојећи Живот и због тога самим фактом своје смрти Богочовек уништава смрт… Сам Његов силазак у област смрти јесте јављање Живота… Својим доласком у ад Он оживотворава саму смрт. И васрксењем се разоткрива сва немоћ смрти. У смрти разваплоћена душа Христа, испуњена Божанственом силом, поново сесједињава са својим телом, које је у смртном раздвајању остало нетрулеживо и кога се није дотакло трулење леша, разлагање леша. У смрти Господа се открило да Његово пречисто тело не подлеже трулежи, да ј е оно слободно од оне смртности у коју се обукла првоздана људска природа кроз непослушност и грех. У првом Адаму се могућност смрти кроз преступ заповести раскрила у стварности смрти. У последњем Адаму могућност бесмртности остварила се кроз чистоту и послушност у стварности нетрулежја, у немогућност умирања. И због тога се психофизички састав човечије природе у Христу показује постојаним и неразрушивим. Разваплоћење душе се не претвара у раскид. Додуше, и у свакој смрти раздвајање душе и тела не бива коначно него заувек остај е нека свеза међу њима.. У смрти Спаситеља та свеза се показује не само као „апстрактна“, — него душа Његова не престаје да буде „животна сила“… Због тога се Његова смрт, при свој својој стварности, при свој стварности смртног разваплоћења и раздвајања душе и тела, показује пре као сан, — „телом си уснуо, као мртав“… Као што вели Дамаскин, „тада се човечија смрт показа да је сан“. Још се не укида стварност смрти, него се открива њена немоћ. Господ истински, ствар но умире. Али у Његовој смрти се у вишој мери показује васкрсна сила која је својствена свакој смрти — и при томе се пројављује не само као проста могућност, него управо као сила. На смрт Господа потпуно се односи Њиме Самим дана прича о пшеничном зрну (уп. Јн. 12, 24). И кроз Његову смрт открива се слава Божја, — „и прославих, и опет ћу прославити“ (уп. ст. 28). У „сопственом“ телу оваплоћеног Логосавременски размак смрти и васкрсења се скраћује… „Сеје се у унижењу, устаје у слави; сеје се у немоћи, устаје у сили; сеје се тело душевно, устаје тело духовно“ (1 Кор. 15, 43-44). За Богочовека се то збива у „тродневју смрти“. „Није на дуго оставио Он храм Свој, тело, у мртвом стању, него га је, само га показавши мртвим због додира са смрћу, одмах и васрксао у трећи дан, узносећи са собом и знамење победе над смрћу, то јест, јављену у телу нетрулеживост и недоступност страдању. А могао је Он и у самом тренутку смрти да подигне тело и да га поново покаже живим“… Тако говори свети Атанасије старајући се да покаже победни и васрксни смисао Христове смрти. У тајанственом „тридневју смрти“ нетрулежно тело Господа преображава се у тело славе, облачи се у силу и светлост. И зрно клија и расте… Господ устаје из мртвих, као Женик излази из гроба… То се збива силом Божјом, као што ће се силом Божјом догодити у последњи дан и свеопште васрксење. И у васрксењу се испуњава ваплоћење као јављање живота у природи
човечијој.
Васкрсење Христово је било победа не само над Његовом смрћу, него и над смрћу уопште, — „празнујемо умртвење смрти, адово разрушење, другога вечнога живота почетак“…. У Васкрсењу Христовом саваскрсава читаво човечанство, читава људска природа, — „а род човечански унетрулежје одену се“. Саваскрсава не у том смислу да су сви устали из гробова, — јер смрт продужава да седешава… Међутим, укинута је безнадежност умирања, обеснажена је смрт, — читавој људској природи дана
је могућност и сила васкрсења… „Истина, ми и сада умиремо пређашњом смрћу“, — говори Златоуст, — „али не остајемо у њој; и то не значи умирати. .. Сила смрти и самобитност смрти је у томе д а умрли више нема могућности да се врати у живот… А ако ће он после смрти оживети, и при том за бољи живот, онда она више није смрт, него уснуће“…. Укинута је „осуда на смрт“ — како вели свети Атанасије. „Са прекидањем и уништењем трулежности благодаћу васкрсења ми се раздвајамо (са телом) само привремено због смртности тела; слично зрневљу које се баца у земљу, ми не пропадамо разлажући се, него ћемо посејани васкрснути, — због тога што је смрт укинута по благодати Спаситеља“…. Све то значило је излечење и обнову природе и због тога у њему постоји извесна неоспорност: сви ће васкрснути, сви ће се вратити у психофизичку пуноту бића, премда измењену. Но од сада је свако разваплоћење у човековом свету само привремено… То се остварује Силом Крста, — кроз уништавање мрачних јаруга ада… „Крстом твојим разрушио си смрт“.
Са особитом силином свети Григорије Нисијски раскрива органску свезу Крста и Васкрсења. Вскрсење није само последица, него и плод Смрти на Крсту… Свети Григорије подвлачи два момента: нераскидивост ипостасног јединства, у коме се сједињавају душа и тело Христа и за време смртног раздвајања, и савршена безгрешност Спаситеља, — „чији живот је безгрешан, код Њега је и јединство са Богом потпуно нераскидиво“… „ Када је наша природа по поретку њој својственом и код Ваплоћеног била покренута на разделење душе и тела (у смрти)“, — говорио је свети Григорије, — „Он је поново као неким лепком, то јест Божанственом силом, саставио раздељено и довео раздвојено у нераскидиво јединство. То и јесте васкрсење, — повратак у неразориво јединство онога што је раније било спојено и што се по раздвајању поново сједињава. Сједињава се ради тога да би се човечанству вратила првобитна благодат, и ми поново ушли у вечни живот, након што порок, који се помешао са нашом природом, изчезне кроз разлагање нашега бића… И као што је начело смрти, зародивши се у једноме, прешло на сав род људски, тако се и начело васкрсења кроз Једног распрострањује на сво човечанство… Јер када се у човечијој природи коју је Он примио на Себе, Његова душа после смрти поново вратила у тело, тада се то сјединење раздељеног, као од неког начела (извора) потенцијално распростире на читаву човечију природу. То и јесте тајна домостроја (плана) Божијег о човеку и васкрсење из мртвих“…. На другом месту свети Григорије појашњава своју мисао упоређивањем са преломљеном трском расеченом на пола. Ако неко почне да слаже одвојене делове са једне стране (на њихово раније место) онда ће неизбежно да их сложи и са друге стране, — „и читава раздвојена трска ће се у потпуности сјединити правилно“… Тако и поново сједињење душе и тела у Христу извршено изнова доводи у јединство „читаву људску природу, смрћу раздељену на два
дела“, надом на васрксење успостављајући свезу између раздељених… У Адаму наша природа као да је кроз грех расечена надвоје. И ето у Христу тај раскид савршено сраста. — То и јесте укидање смрти, — боље рећи, смртности… Другим речима, — потенцијал но и динамичко обновљење пуноте и целовитости човечијег бића.
У спасењу је неопходно разликовати излечење природе и излечење воље… Природа се лечи и исцељује неоспорно, силом сведелатне милости божје. Могло би се рећи, — неким „насиљем благодати“… У Христу се читава људска природа исцељује потпуно и у читавом свом обиму, — оздрављује од непуноте и смртности. То обнављање пуноте ће се открити у свеоштем васрксењу, — у васкрсењу свих: и добрих и злих… По природи нико није изузетно испод царске власти Христове. И нико не може себе да изузме од силе васкрсења… Али сама воља човека не може да буде исцељена силом,—јер се сав смисао исцелења воље састоји у њеном обраћењу, у њеном стваралачком устремљењу ка Богу. Воља човека се лечи само у подвигу и у слободи… Само кроз подвиг улази човек у тај нови и вечни живот који се открио у Христу… И улази у њега путем добровољног умирања са Христом… Поново се пут живота открива кроз смрт, кроз одрицање, кроз умирање… Свако треба да се сједини са Христом лично и слободно, — кроз примање вере, кроз избор љубави… Дужан је да се одрекне себе, „изгуби живот свој“ ради Христа, узме крст свој и за Њиме иде (уп. Лк. 9, 22-24; Мк. 8,32,34-38; Мт. 16,21,24-28; 10,38-39)… Хришћански подвиг је „следбеништво“ Христу, — следбеништво на Његовом крсном и страдалном путу, следбеништво чак до смрти… Али изнад свега, — следбеништво у љубави: „по томе смо познали љубав што Он за нас душу своју положи; и ми смо дужни полагати душу за браћу“ (1 Јн. 3, 16)… Не може да живи у Христу, не може да оживи са Христом онај ко са Њим не умире… То није само аскетски захтев. То је неки тајанствени и онтолошки закон духовног живота, закон самог битија… Хришћански живот почиње новим рађањем, — водом и Духом… Символика крштења је сложена и многообразна. Крштење се врши у име Свете Тројице и Тројично призивање је незаобилазан услов стварности и делотворности тајнодејства крштења… Ипак, пре свега, крштење је облачење у Христа (уп. Гал. 3, 27)… И призивање Тројице је неопходно због тога што је изван Тројичног исповедања немогуће познати Христа, признати у Христу Богочовека, „Једног од Свете Тројице“… Символика крштења је пре свега символика смрти и васкрсења… И то реалистичка символика… То је сведочанство апостолског предања. „Или зар – не знате да сви који се крстимо у Христа Исуса, у смрт се Његову крстисмо? Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу“… Јер постадосмо срасли са обликом смрти Његове, па ћемо због тога да се сјединимо и саваскрсењем (уп. Рим. 6, 3-5, уп. и целу главу)… Може се рећи, — крштење је неко васкрсење у Христу, устајање са Њим и у Њему ради новог и бесмртног живота: „пошто се с Њим погребосте крштењем, у Њему сте и васкрсли кроз веру у моћ Бога који Га васкрсе из мртвих“, говори апостол (Кол. 2,12)… Саваскрсли смо управо кроз погребење, — „ако с Њим умресмо, с Њим ћемо и живети“ (2 Тим. 2, 11)… Јер у крштењу верник постаје уд Христа, ураста у Његово тело, — једним Духом ми се крштавамо у једно тело (уп. 1 Кор. 12,13)… На тај начин се на све распростире благодат Христовог васкрсења. Распростире се, а не тек распространиће се; не ради се ту само о будућем и свеопштем васкрсењу, него пре свега о оном духовном препороду који се врши при крштењу и сјединењу са Христом који већ јесте зачетак васкрсења и вечног живота. Тај препород претпоставља веру и
остварује се у онима који верују, — то јест у слободи и кроз слободу… „А сви ми који откривеним лицем одражавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик, из славе у славу, као од Духа Господа… Свагда носећи на телу умирање Господа Исуса, да се и живот Исусов на телу нашем покаже. Јер ми живи стално се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави у смртноме телу нашем… Знајући да ће Онај који васкрсе Господа Исуса, и нас васкрснути кроз Исуса, и преда се поставити с вама… Јер знамо, ако се наша земаљска кућа, телесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима. Јер за тим и уздишемо желећи да се обучемо у свој небески стан…, нећемо да се свучемо, него да се још обучемо, даби живот прогутао оно што јесмртно“ (2Кор. 3, 18; 4, 10-11, 14; 5, 1-2,4)… Тако се у апостолском сазерцању стичу у једно крштење и аскеза,умирање са Христом и већ дејствујућим у верницима васкрсење, — и то васкрсење не само као враћање животу, него и као увођење у пуноту славе… То није само откривење славе и силе Божије, него и преображај човека у подвигу његовог саумирања са Христом. У том саумирању човек и оживљава. Сви ће васкрснути али ће се само код верника и подвижника васкрсење показати као „васкрсење живота“; — „и не долази на суд, него је прешао
из смрти у живот“ (Јн. 5, 24; уп. 29.; 8, 51)… Јер тек у општењу сг Богом, једино кроз живот у Христу добија смисао и само васпостављање човечијег бића. У тами крајњој оно као да се показује сувишним, не оправданим. Па ипак ће се и то остварити… У томе је тајна човечије слободе!
Емпиричко дејство смрти није прекинуто у роду људском са васкрсењем Христовим. Смрт је обеснажена и занемоћала је у читавом роду људском, — смртност је обеснажена надом васрксења. Али, свако мора да за самог себе оправда предстојећу му бесмртност. И то је могуће само у Христу. Бесмртност човекове природе треба да се раскрије у животу духа. Пунота живота је бескрајно већа од (саме) бесмртности. Не само бесмртност, но управо живот, „васкрсење живота“ — се нама предоткрива у крштењу. Предоткрива нам се кроз смрт и са погребење Христу. Апостол говори о „сличности“ (подобију)или „уподобљењу“ (Рим. 6, 5)… Ното „подобије“ је за њега означавало пуноту реалности. „Подобије“ је нешто више него знак или сећање. Смисао „уподобљења“ је у томе да се у свакоме може и треба „уобличити“ Христос(уп. Г ал.4,19). ЈерХристос јеглаваисвиверници су Његови живи уд и, и у њима се остваруј е Његов живот, — сви су призвани и свако може поверовати и оживети у Њему… Тако су управо раскривали смисао „уподобљења“ у крштењу древни учитељи Цркве. Свети Кирило Јерусалимски је истицао реализам символике крштења. Додуше, у купељи крштења ми умиремо и погребавамо се само „кроз подражавање“, символички, — и устајемо не из стварнога гроба… Па ипак, „ако подражавање бива у слици (символички), онда спасење бива у самој стварности“… Јер Христос је стварно био распет и погребен, и стварно је устао, — свети Кирило говори: онтос (стварно)… То је снажније него адитос (истински), — и подвлачи надемпиријску новотварну реалност смрти и васкрсења Спаситеља… „И због тога је Он нама даровао могућност да кроз опонашање (подражавање) имамо удела у Његовим страдањима, да бисмо задобили спасење у стварности“… Строго говорећи, то није толико „под ражавање“, колико саучествовање, — „уподобљење“, — „Христос је био распет и погребен и васкрсао је стварно, а ви сте се у подобију (у сличности), удостојили да се саразапнете, сапогребете и заједно са Њим устанете“ … Неопходно је подвући да свети Кирило говори не само о смрти него управо и о погребењу (као и апостоли); а свети Василије Велики јасно говори о нашем подражавајућем „силаску у ад“… То значи да у крштењу (загњурењу) човек силази у сенку смрти, у безнадежност смрти, али са Васкрслим Христом и узлази, прелази од смрти у живот, и то живот бесконачни… „И све ово над вама врши се у обличју (слици), јер ви сте — обличје Христово“, закључује свети Кирило. Другачије речено, сви су саобухваћени Христом, — и отуда и сама могућност ,,уподобљења“…. Још одређеније говори свети Григорије Нисијски. У крштењу постоје две стране. Крштење је и рођење и смрт… Обично рођење уводи у смртан живот, почиње и завршава трулежјем… И неопходно је било пронаћи друго и ново рођење које би водило у бесмртан живот… У крштењу се „присуством Божанске силе оно што је рођено у трулежној природи преображава у нетрулеживост“…. Преображава се кроз следбеништво и подражавање Христу, и тако се остварује оно што је њиме било предуказано… Само стопама Христовим је могуће проћи кроз лавиринт људског живота и изићи из њега, — „а лавиринтом сликовито називам незаобилазну стражу смрти којом је затворен јадни род човечански… Из те ограде изашао је Христос, — преко тридневног умртвења… У купељи крштења „испуњава се подражавање Њиме оствареног“… Смрт се „изображава“ у елементу воде… И као што је Христос поново устао у живот, тако и крштени сједињен са Њим у телесној природи, „подражава тридневну благодат васкрсења“… То је само „подражавање“, а не „поистовећење“. У крштењу човек још не васкрсава него се само ослобађа од природне нечистоте и неизбежности смрти, — у њему се прекида „непрекидност порока“… Не васкрсава, јер и не умире, — још остаје у овом животу… Нешто веће још не смешта у себе сиромаштво човеково. Крштење само предображава васрксење — ми „унапред видимо у њему благодат васкрсења“… Међутим, крштењем васскрсење већ унапред започиње, — крштење је начело (почетак), а васкрсење — крај; и оно што ће се извршити у великом васкрсењу, то овде има своје почетке и узроке… Свети Григорије појашњава да при томе не разуме то васкрсење које се састоји једино у васпостављању нашег састава (бића)… Ка том циљу човечија природа стреми неопходно… Он подразумева пуноту васкрсења као „васпостављање у блажено и божанствено стање, слободно од сваке жалости“, — апокатастасис, „васкрсење живота“. Треба додати да свети Григорије са особитом силином подвлачи неопходност стваралачког чува ња и јачања благодати крштења. Јер, у крштењу се не претвара и преображава сама природа човека, него његова воља, — која при томе остаје слободна… И уколико се кроз подвиг душа не очишћава, од крштења као да не остаје ни трага, — преображај се није десио, ништа се није изменило… Међутим, благодат крштења не подчињава се људској произвољности, — благодат силази, али у Боголиком и слободном (човеку) она никада не дејствује са насиљем, и због тога не оживотворава затворене душе…. Јер, крштење је тајинствено саумирање са Христом; саучествовање у Његовој добровољној смрти, у Његовој жртвеној љубави, — и оно може бити само добровољно, стваралачко и слободно…. Тако се у крштењу, као у живом и тајинственом подобију одражава смрт на Крсту. Крштење је истовремено и смрт и рођење, — погребење и „купељ обновљења“… „Време смрти и време рађања“, говорио је свети Кирило Јерусалимски(78). Јер, и смрт на Крсту је већ и Васкрсење, пут и врата живота… „Устајањем Твојим хвалим се, — јер смрт Твоја је живот мој“.
Теолошки погледи
