Мисао моју Твојим смирењем огради
(из вечерњег правила)
Логос (Смисао) постаде тело“, — у том је највећа радост хришћанске вере. У томе је — пунота Откривења. И то откривења не само о Богу но и о човеку… У ваплоћењу Смисла (Логоса) се открива и остварује смисао човечијег бића. У Христу-Богочовеку јављена је мера и највиша граница човечанског живота. Јер „Син Божји је постао Син човечији, да би човек постао син Божији“, — како је говорио свети Иринеј…. У ваплоћењу Смисла (Логоса) не обнавља се само првобитна целовитост и пунота човекове природе. И човечија природа се не враћа само изгубљеном Богоопштењу, — но се и обнавља, пресаздаје, преображава… Први Адам је пре пада био духоносан човек… „Последњи Адам“ је Господ са неба(1 Кор. 15, 47)… И тако ваплоћењем Смисла(Логоса) човечанска природа се не само помазује преизобилним изливањем благодати, него се прима у ипостасно јединство са Логосом (Христом), као Његово „сопствено“ човештво, већ неодвојиво и неразлучно сапостојеће Њему у Његовој сопственој ипостаси… У том Христовом примању човекове природе у непрекидиво заједништво Божанског живота древни оци су видели смисао спасења, смисао искупитељског подухвата Христовог… „Спасено је оно што је сједињено са Богом“, — говорио је свети Григорије Богослов…. То је основни мотив богословља светог Иринеја, светог Атанасија, светих Кападокијаца, светог Кирила Александријског, преподобног Максима Исповедника. Читава историја христолошког догмата одређује се том основном претпоставком: Ваплоћење Логоса (Смисла), као Искупљење… У Ваплоћењу Логоса (Смисла) збива се човечија судбина, извршава се превечна Божја воља о човеку, — „она од века сакривена и ангелима непозната тајна“… И од сада
је живот човека, по речима апостола, „сакривен са Христом у Богу“ (Кол. 3,3). Ваплоћење Логоса (Смисла) јесте апсолутно Богојављење. И пре свега — јављање Живота… Христос је Логос (Смисао) Живота.
… „И Живот се јави, и видесмо, и сведочимо, и јављамо вам овај Живот вечни, који беше у Оца, и јави се нама“ (1 Јн. 1,2)…. Ваплоћење Логоса (Смисла) је оживотворење човека, неко васкрсење човекове природе. Али Ваплоћењем само почиње Еванђелска историја Бога Логоса… Испуњава се она у смрти, и то у смрти на Крсту. Живот нам се открива кроз смрт… У томе је тајанствени парадокс хришћанске вере: живот кроз смрт, као васкрсење из својевољне смрти, живот од гроба и из гроба, као тајна живоносног и животворног гроба Господњег… И свако се рађа за истински и вечни живот само кроз умирање у крштењу, кроз крштенско сапогребење Христу, — препорађа се са Христом из погребне бање (погњурења)… У томе се састоји непромениви закон истинског живота… „оно што ти сејеш неће оживети ако не умре“ (1 Кор. 15, 36).
„Велика је тајна благочестивости: Бог се појави у телу“ (1 ТимЗ, 16). Али „појави се“ Бог не зато да би одмах дејством Своје свемоћи обновио свет, и не зато да би сијањем Своје славе њега одједном просветио и преобразио… Божанска воља не укида изворно установљење човекове слободе, „своје влашћа“ (автексусион), не укида и не нарушава „древни закон човечије слободе“… И у томе се испољава неко самоограничење, неки кенозис (унижење) Божанске воље… И више од тога, — неки кенозис и саме Божанске љубави. Божанска љубав као да везује и ограничава саму Себе поштовањем тварне слободе… Није било никакве принудне очигледности у том Богојављењу… Али многи нису препознали под „обличјем слуге“ Господа славе… Но и онај који Га је препознао, — препознао га је не снагом своје природне видовитости, него по Очевом Откривењу (уп. Мт. 16,17)…Оваплоћени Логос се јавља на земљи као човек међу људима… То је било искупитељско прихватање читаве човечије пуноте, — не само човечије природе, но и читаве пуноте човековог живота… Оваплоћење је требало да се открије као пунота живота, у пуноти људских узраста, — и у томе је један од аспеката изванредне мисли о „оглављењу“ (састављању) свега у Христу,
коју је, следећи за апостолом Павлом, са таквом снагом развио свети Иринеј…(4). То је било „самоунижење“ Логоса (уп. Фил. 2, 7). Али то није био умањење или „осиромашење“ Његовог Божанства које у Ваплоћењу пребива неизмениво, „без измене“, аневтропис. Све је ово тачније било узвишење човека, „обожење“ човечије природе. Треба нагласити, — у Оваплоћењу Логос узима првобитну човечију природу, слободну од прародитељског греха, без греха… Тиме се не нарушава пунота природе, не нарушава се „ једносуштије“ Спаситеља по човештву са нама, грешним људима. Јер, грех не припада самој човечијој природи, него је он на њој нека паразитска и противприродна израслина, — што је веома успешно показао свети Григорије Нисијски и особито свети Максим Исповедник у вези са учењем о вољи као седишту греха.. .(6). У Ваплоћењу Логос узима првоздану човечију природу, саздану „по лику Божјем“, — и због тога се у оваплоћењу и „обнавља“ лик Божији у човеку… И то узимање човечије природе на Себе још није значило и прихватање човечијих страдања, није значило узимање страдајућег човештва… Другачије речено, — то је било узимање човечијег живота али не и смрти… Слобода Спаситељевог човештва од прародитељског греха означава и Његову слободу од смрти као „плате за грех“. Спаситељ још од рођења не подлеже трулежности и смрти, слично Првозданом Адаму, и већ може да не умре, премда може и умрети. И због тога је смрт Спаситеља била и могла бити само (добро) вољна, она није произилазила из неопходности пале природе него из слободне воље и прихватања.
Неопходно је разликовати: узимање човечије природе и прихватање греха… Христос је „ Јагње Божије који узима на се грехе света“ (Јн. 1,29)… Ал и Он не узима грехе света самим Ваплоћењем… То настаје као избор воље, а не као неопходност природе… Спаситељ подиже и носи грех света (пре неголи да га прима или прихвата) слободним извољењем љубави, — Своје човечанске љубави. И носи га тако да он не постаје његов сопствени грех, не нарушава се непорочност Његове човечанске природе и воље. Носи грех (добро)вољно, — због тога и има спасоносну силу то „узимање“ греха, као слободан порив састрадавања и љубави…. То узимање греха се не ограничава састрадавањем… У овом свету, који „у злу лежи“, сама непорочност и праведносст је већ повод за страдање, она је извор или узрок страдања или тескобе. И због тога што праведно срце жали и пати због неправде; и због тога што страда од неправде овога света… Живот Спаситеља као живот праведника, као живот пречист и невин, неизбежно је требало да се покаже у овом свету — као страдајући и страдални живот… Добро је тесно за свет, овај свет је тесан за добро… Овај свет одбацује добро и мрзи светлост. Не прима Христа, и мрзи Њега и Оца Његовог (уп. Јн. 15, 23-24)…
И Сам Спаситељ се подчињава поретку овога света, дуготрпељив је, — и упорно противљење света Он покрива Својом свепраштајућом љубављу: „јер не знају шта чине“ (ЈТк. 23, 34)… Читав живот Спаситеља је био једно непрекидно откривење љубави, један подвиг страдајуће љубави… Читав живот Спаситеља је један Крст… Али страдање још није потпуни Крст… и Крст је више него страдајуће Добро… Жртва Христова се не исцрпује послушањем, дуготрпењем, састрадавањем, свепраштањем… Немогуће је делити на делове целовити искупитељски подвиг Христа. Земни живот Спаситеља је једна органска целина и не треба везивати његов искупитељски подвиг само са неким издвојеним моментом. Ипак, врхунац тог земног живота је — у смрти. И о том смртном часу управо је говорио Господ: „зато дођох за час овај“ (Јн. 12, 27)…
Тајинство Крста збуњује и мисао и осећање, — и тај „ужасан призор“ изгледа непојмив и чудан… Читав свети живот Богочовека био је један велики подвиг дуготрпења, милосрђа, љубави… Он је у целини озарен вечним сијањем Божанства, — додуше, невидивим за телесни и греховни свет… Међутим, на Гол готи, а не на Тавору, довршава се спасење, — и Крст прати Исуса и на сам Тавор (уп. ЈТк. 9, 31)… Христос долази не само због тога да би учио са влашћу и рекао људима име Очево, и не само због милосрдних дела. Он долази изнад свега да пострада и умре. О томе Он сам не једанпут говори, — пред збуњеним и зачуђеним ученицима. И не само да пророкује о долазећем страдању и умирању, но отворено говори да Њему
„ваља“, да Њему треба пострадати и убијен бити. Управо „треба“, а не само предстоји… „И поче их учити да Син Човечији треба много да пострада, и да ће га одбацити старешине првосвештеници и књижевници, и да ће га убити, и да ће после три дана васкрснути“ (Мк. 8, 31; Мт. 16, 21; Лк. 9, 22; уп. 24, 26)… „Треба“ да умре не само по закону овога света, не само по законима мржње и злобе. Смрт Господа је у потпуности слободна. Нико не узима живот од Њега. Он сам полаже душу Своју, по Својој вољи ивласти, — „властимам“ (Јн. 10, 18). По речима из веронауке, Он је страдао и умро „не због тога што није мораго да избегне страдање, но због тога што је хтео да пострада“… Он је то хтео да поднесе не само у смислу добровољног дуготрпљења или непротивљења, не само у том смислу што је допустио да се на Њему провали бес греха и неправде. Он није то само допустио него је то хтео… Умрети је Њему „требало“ по закону Божјем, по закону правде и љубави. Ту не влада неопходност грешнога света. Овде је на делу неопходност Божанскељубави. Тајинство Крста почиње у вечности, — за створење недоступном, светилишту триипостасног Божанства“… И у земном тајинству се раскрива надкосмичка тајна Божје Премудрости и Љубави. Због тога се и говори о Христу као о Јагњету предвиђеном још пре
постањасвета(1 Пт. 1,20), и чак закланом од постања света(Отк. 13, 8)… И како је говорио Филарет Московски: „Крст Исусов, скован из непријатељства Јевреја и лудости незнабожаца, већ је земни облик и сенка оног небеског Крста љубави…“(8). У ту Божанску неопходност смрти на Крсту са тешкоћом прониче човекова мисао.
О тајни Крста Црква не сведочи у једнозначним догматским формулама. И до сада она понавља богонадахнуте речи Новог Завета, речи апостолског проповедања, говори сликовито и описно. То значи да је тешко наћи речи и изразе којима би се успела тачно и до краја изразити „велика тајна побожности“… А пре свега, немогуће је тачно и до краја раскрити смисао тајне Крста једино у етичким категоријама. Морални, и још више, правни појмови остају овде увек само бледи антропоморфизми. То се односи и на појам жртве. Жртву Христову не треба схватити само као приношење жртве… То не би могло објаснити неопходност смрти. Јер читав живот Богочовека је био бесконачна жртва. Зашто пречисти Његов Живот није био довољан за победу над смрћу, — и зашто се смрт побеђује само смрћу… И уз то, да ли је смрт за праведника, за Богочовека, жртва у смислу одрицања од драгог и вољеног, — нарочито кад се има предзнање васкрсења у трећи дан… Не открива до краја смисао смрти на Крсту ни идеја Божанске правичности. Са појмовима као што су: рачун изравнања, одмазда и задовољење правде, немогуће је до краја сагледати тајну самоодрицања и љубави на Крсту. Ако је ипостасни сјединењем са Божанством бесконачно појачан значај Христове смрти, зар није у истој мери уздигнута и важност читавог Његовог живота и свих Његових дела, — чудесних дела не само Праведника но и Богочовека… Зар Његова чудесна дела не покривају са сувишком како злу немарност, тако и грешна дела читавог палог човечанства… Најзад, у Христовим страдањима и смрти на Крсту нема оне правичне неопходности, одређене Законом, која је важила за сваку смрт (па и) праведника. Јер ово нису страдања и смрт изванредног човека,
који се уз помоћ сопственог вежбања усавршио у трпљењу и послушности и који је на тај начин стекао од Бога већу благодат. Овде је реч о страда њима Богочовека, страдањима непорочне човечанске природе, већ „обожене“ уличношћењем у ипостас Логоса… Ту тајну не објашњава ни западна схоластичка идеја о удовољењу гневу Божијем „преко Заменика“, схоластике. Ово не зато што је „замена“ немогућа. Но зато што Бог не тражи страдања творевине, — Он жали због ње… Како може казнена смрт пречистог Богочовека да буде уништење греха ако је смрт само плата за грех, — а само у грешном свету смрт постоји… Зар „правичност“ не трпи милосрђе и љубав, тако да је неизбежна смрт на Крсту да би се осл ободила самолостива љубав Божја од свих забрана изједначавајућег правосуђа… Све те сумње са смелошћу и силом изразио је већ свети Григорије Богослов у својој знаменитој Пасхалној беседи (која је, успут речено, по Типику одређена као прво читање на Пасхалној Јутрењи, после треће песме)… „Коме и због чега је проливена ова крв за нас изливена, — крв велика и преславна, крв Бога и Архијереја и Жртве… Мисмо били под влашћу злога, продани у ропство греху и сластољубљем смо себи купили озледу… Ако се свота за искупљење даје не некоме другоме него ономе који држи власт, — онда питам: коме и због чега је принесена таква свота? Ако ли је ђаволу, то је страшна увреда! Зар да разбојник добије ту високу своту за искупљење, и прими не само од Бога, него и самог Бога, — и да за своје џелатство прими такву безмерну плату, тако да смо за њу и ми по правичности поштеђени… Ако ли је дата Оцу, — онда, на који начин? Ми нисмо били у ропству код Њега… И друго, из ког разлога би крв Јединородног Сина била пријатна за Оца Који није примио за жртву ни Исаака, кога је његов отац принео, него је заменио жртвовање сина па је уместо људске жртве дао овна“… Овим својим питањима свети Григорије хоће да покаже необјашнивост смрти на Крсту из захтева изједначавајуће правичности. Он није оставио питање без одговора него закључује: „из овога се види да Отац прима жртву Свога Сина не због тога што је захтевао или имао потребу, него због домостроја спасења (икономије) и због тога што је човеку било неопходно да се освети и обожи учовечењем Бога“ … Спасење није само опроштај грешнику, није само „помирење“ Бога са
њим. Спасење је скидање и укидање самога греха, — избављење човека од греха и смрти. А спасење се испунило и довршило на Крсту, — „крвљу са крста“ (Кол. 1, 20)…. Не само страдањем на Крсту но и смрћу на Крсту… То је било уништење смрти. И то се може схватити једино из смисла смрти.
Теолошки погледи
