Човек је отворен „за нетрулеживост“, — створен и призван да учествује у божанском животу, да живи у Богу. И, као створеном „по лику Божијем, човеку је у самом акту стварања била дана бесмртност… „Пошто је једно од добара Божанске природе — вечност“, — објашњава свети Григорије Нисијски, — „онда је требало да устројство наше природе не буде лишено учешћа у тој вечности Бога, него да она сама у себи има бесмртност и да заложеном у њу способношћу, познаје Вишнога и тражи вечност Божију“.. .. Бесмртност је била дана човеку као могућност, — и она је требало да се оствари путем његове стваралачке слободе, стицањем Духа. Али падом у грех затворила се та могућност. Човек је замро, постао смртан. Сам грехопад је већ смрт као удаљење од јединог извора живота и бесмртности, као свлачење животворног Духа. „Општење са Богом јесте живот и светлост“, — говорио је свети Иринеј, — „и одвајање од Бога је — то „разумно извајање“ Божје, по изразу светог Методија, јесте леш, — „јер је човек — наге кости, оброк црва и с м р а д .. У томе је загонетност и тајанственост смрти… „Уистину је смрт тајна: како се душа од тела принудно раздваја, од састава и споја природног савеза Божанским хтењем раздељује… О, чуда!… Како се предасмо трулежности… Како се повезасмо са смрћу! “… У страху од смрти, премда често малодушном и тамном, открива се неки дубоки метафизички трепет, — а не само греховна привезаност тело света… У страху од смрти открива се угроженост човекове целовитости… И увек постоји нека сањарска немоћ у сновима о разоваплоћењу. Нису случајно и узалудно древни оци указивали на сјединење душе и тела у човеку, слично и по аналогији са нераздељивим Богочовечанским јединства двеју природа у Христу. Ова аналогија се може обрнути. И о човеку се по аналогији може говорити као о „једној ипостаси, у двема природама“, — наиме у двема, а не само из две… У смрти, ако се и не раскида, ипак се залама, та двоједина човечанска ипостас… Отуда оправданост плача и ридања. И ужас смрти се укида само „надом на васкрсење“, — и у њему животу вечном…Ипак, смрт није једино самораскривање греха. Сама смрт је већ некако почетак васкрсења… Смрћу Бог толико не кажњава, колико лечи палу људску природу. И не само у том смислу да смрћу Он пресеца порочан и грехован живот. Само умирање човека Бог претвара у меру лечења. У смрти се човечија природа очисти и као да предвасрксава. То је опште мишљење светих отаца. Са особитом силином је то изражено код светог Григорија Нисијског. „Промислом Божјим послана је човечијој природи смрт, — говори он, — да би човек после очишћења од порока у раздвајању душе и тела, кроз васкрсење био обновљен као здрав, бестрастан, чист и слободан од сваке примесе пророка“… То је, пре свега, — лечење тела. Бог у смрти као да прекали сасуд нашег тела. Слободним покретом воље ми смо ступили у општење са злом, и у наш цели састав убризган је неки отров порока. Зато сада човек по смрти слично некаквом керамичком сасуду, поново се разлаже у земљу, да би после очишћења од њиме примљене нечистоте, могао поново да буде узведен у првобитан облик, кроз васкрсење… Због тога смрт није зло, него доброчинство. Земља као да је засејана човечанским прахом да би га силом Божјом изнедрила у последњи дан, — то је још апостолско поређење… Сама смрт крије у себи могућност васкрсења. Али та потенцијасереализујесамоу Христу „Првенцу из мртвих“ (1 Кор. 15, 20). И само се у сили Христовог васрксења јавља победа над тугом смрти. Искупљење и ј есте пре свега победа над трул ежношћу и смрћу, осл обођење човека од „робовања трулежности“ (Рим. 8, 21), обнова првобитне целовитости и постојаности човечије природе. Испунење искупљења је у васкрсењу. И испуниће се оно у свеопштем оживљењу, када ће „последњи непријатељ“ — смртбитиуништен(1 Кор. 15,26)… Али поново сјединење човечијег бића као целине могуће је само кроз поновно сјединење човека са Богом. Само у Богу је могуће васкрсење… „Ми нисмо другачије могли да добијемо бесмртност и нетрулеживот сем кроз сјединење са не трулеживим и Бесмртним“, — говорио јесвети Иринеј, — „како би трулежно било
прогутано нетрулежним“… Само кроз оваплоћење Логоса отвара се пут и нада на васрксење…. Још одређеније говори свети Атанасије. Божја доброта није мога да допусти „да разумна бића, једном саздана и присна (кроз причешће) Божанском Л огосу, нестану и кроз трулење поново се развеју у небитије“… Поништење заповести нарушило би правду Божју. Адамово покајање после изгона из Раја било је недовољно, — „покајање не изводи из природног стања огреховљености, него само прекида грехе“… А човек није само згрешио, него је и пао у трулежност. И због тога Бог Логос силази и постаје човек, прима наше тело, — како би људе, пале у трулежност, наново вратио у нетрулежност, и како би их оживео из смрти, уништавајући у њима смрт кроз Своје усвајање тела и кроз благодат васрксења одгонећи од њих смрт као што сламу сажижу у огњу“…(2б). Смрт се привила уз тело и било је нужно да се и живот привије телу, како би тело збацило са себе трулеж, обукавши се у живот. Иначе тело не би могло да васкрсне. „Кадаби (постојала) наредба дасе смрт не дотиче тела“, — говори свети Атанасије, — „оно би ипак остајало смртно и трулежно по општем закону свих тела“… И само кроз облачење тела у бестелесни Логос Божији, оно већ више не подлеже смрти и трулежи, јер је одевено животом као некаквом несагоривом опном, „јер има за ризу живот и уништена је у њему трулежност“… Тако је, по мисли светог Атанасија, Логос постао тело да би уништио и сатро трулежност у човечијем саставу… Па ипак, смрт се побеђује или искорењује не само јављањем Живота у иструлелом телу, него (добро)вољном смрћу оживотвореног тела. Логос се оваплоћује ради смрти у телу, — ето основне мисли светог Атанасија: „ради примања смрти имао је Он тело“, и само кроз смрт било је могуће васкрсење…. И то није само богословско мишљење светог Атанасија, — него је то вера Цркве. У смртности човека неопходно је видети домостројни узрок смрти на Крсту. Кроз смрт пролази Богочовек и сатире трулежност, оживотворава саму смрт. Својом смрћу Он потире силу и власт смрти, — „смрти државу разорио си, Силни, смрћу Твојом“… И гроб постаје живоносан, постаје „ извор нашег васкрсења“… У смрти Богочовека се испуњава васкрсни смисао смрти, „смрћу смрт разруши“…
У посланици Јеврејима Апостол описује искупитељско дело Богочовека као служење Првосвештеника… Христос долази у свет да испуни вољу Божју. Духом вечним Самог Себе приноси Он Богу, приноси крв Своју за очишћење грехова човечанских, и то се остварује кроз страдања. Са Својом крвљу, као са крвљу Новог Завета, пролази Он небо и улази у само светилиште, иза завесе… За претрпљену смрт овенчава се славом и чашћу, и седа са десне стране Оца насвагда… Жртвоприношење Христа започиње на земљи и испуњава се на небу где је Христос стао пред Бога за нас, као вечни Првосвештеник, „Првосвештеник будућих добара“, као Апостол и Архијереј нашег исповедања, као литург истинске скиније и светилишта Божјег… Кроз смрт Христа открива се живот, откривају се силе или могућности будућег века… У крви Исуса отвара се пут нов и жив, пут у онај вечни спокој каквим је починуо Бог од дела Својих…
Тако је смрт на Крсту жртвоприношење, а не само жртва. И приносити жртву не значи само жртвовати. Чак и са моралне тачке гледања смисао жртве ниј е ј ед ино у одрицању или лишавању, него и жртвено ј сили љубави. Жртва није толико жртвовање колико посвећење, приношење и дар… И усавршавајућа сила жртве је управо љубав (уп. 1 Кор. 13, 3)… Али жртвоприношење је још нешто више него сведочанство љубави, оно је још и свештенодејство… Жртвоприношење Себе на Крсту је жртва љубави, — Христос нас је заволео и предао је „себе за нас као принос и жртву Богу на пријатни мирис“ (Еф. 5,1)… И таљубав није само састрадавање и милосрђе према палима и обремењенима. Христос не предаје себе само за грехе света, него и ради нашег прослављења. Он предаје Себе не само за грешно човечанство, но за Цркву, — да би је очистио и осветио, учинио је светом, славном и непорочном (Еф. 5, 25-27)… Сила жртвоприношења је у његовом очишћавајућем и освећујућем дејству. И сила жртве на Крсту је у томе да је она пут славе. У њој се прославља Син Човечији и Бог се прославља у Њему (Јн. 13, 31)… Првосвештеничка молитва Господа Христа је била о слави и животу. „И славу коју си ми дао, ја сам дао њима“ (Јн. 17, 22)… У томе је испунење жртве. Тако је „требало да Христос то претрпи и да уђе у славу Своју“ (Лк. 24, 26)…
Сила Христовог умирања на Крсту није у томе што је то невина смрт, него у том еш то јет о смрт Богочовека… „Д аби ми оживели“, — говорио је свети Григорије Богослов, — „ми смо имали потребу за Богом оваплоћеним и усмрћеним“…(зо). У томе је „страшна и преславна (парадоксална) тајна“ смрти… На Голготи свештенодејствује лично оваплоћени Логос… И приноси на жртву Своју „сопствену“ човечију природу, коју је Он још од зачећа примио у неразделиво јединство Његове Ипостаси, и коју је у том
примању обновио у свој првобитној непорочности и чистоти… У Христу нема посебне човечије личности, — него постоји само свеколика пунота човечије природе (но нема човечанске ипостаси)… И на крсту не умире човек. „Страдао је и подвизавао се подвигом трпења не маловажни човек, но оваплоћени Бог“, говорио је свети Кирил Јерусалимски(31). Може ререћи — умире Бог, — али по Свом човештву. „Ето међу мртве се убраја Онај Који живи на висинама, и у мали гроб се чудно смешта“…(32). То је (добро)вољна смрт по човештву Онога Који је, по нераздвојном од човештва Божанству, Вечни Живот, Који је Васкрсење и Живот… Смрт по човештву, али смрт унутар једино ипостаси Логоса — Оваплоћеног Логоса… И зато је
то смрт која васрксава…
Спаситељ је говорио ученицима: „Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желео да се већ запалио! Али ссе мени ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не сврши…“ (Л к. 12,49-50)… Огањ, — то је Дух Свети, који се у огњеним језицима излио одозго у „страшној и неирецивој тајни“ Педесетнице. То је крштење Духом. И крштење — то је смрт на Крсту и проливање крви, „крштење мучеништвом и крвљу којим се крстио и Сам Христос“, како је говорио свети Григорије Богослов…(зз). Смрт на Крсту
као крштење крвљу, — у томе је смисао тајне Крста. Крштење је увек очишћење. И крштење на Крсту је неко очишћење човечијег бића, човечије природе, која пролази пут обновљења у Ипостаси Богочовека. То је неко умивање човечије природе у лијућој се жртвеној крви, — и умивање тела пре свега… Очишћење као припрема за васкрсење… И очишћење читаве људске природе, — очишћење читавог човечанства у његовој првини, читавог човечанства у његовом новом и тајанственом родоначелнику, у „другом Адаму “. То је крваво крштење читаве Цркве, — „Цркву Твоју си стекао силом Крста Твога“… И Крсним крштењем Христовим треба и ваља да се крсти сво Тело… „Чашу коју ја пијем испићете, и крштењем којим се ја крстим крстићете се“ (Мк. 10, 39; уп. Мт. 20, 23)… И још више од тога, смрт на Крсту је очишћење целог света, крваво крштење читаве творевине, очишћење космоса кроз очишћење микрокосмоса… „Очишћење не неког малог дела васељене и не на кратко време, но очишћење целога света и вечно очишћење“, говори свети Григорије Богослов…(34). И зато сва творевина тајансвено саучествује у смртном страдању Богочовека… „Сва твар се измењиваше, Христе, гледајући Те где висиш на крсту… Сунце се помрачиваше, и темељи земље се потресаху, и сви састрадаваху Творцу свега“… То није састрадање у жалости, него састрадање у страху, — „темељи земље колебаше се од страха пред Силом Твојом“… То је састрадање у радостотворном сзоерцању великог тајинства васкрситељне смрти, — „јер, крвљу Сина Твога се благосиља земља“. „Много је у то време било чудеса“, говори свети Григорије Богослов, — „Бог распињан…, сунце којесепомрачује и које се опет распламсава, — јер је требало да и творевина састрадава Творцу… Завеса која се раздрала… Крв и вода који су потекли из ребра, — крв стога што је Он био човек, а вода стога што је био више но човек… Земља која се потресала, камење које се распадало због Камена (Христа)… Мртваци, ко ј и устај у за д оказ д а ће бити посл ед ње и опште васрксење… Чудеса при погребу која нико достојно опевати не може… Али ни једно од њих не може д а се упореди чуду мога спасења… Неколико капи крви пресаздавају читав свет, и за све људе постају оно што је квасац за млеко, сабирајући и везујући нас у једно“. Смрт на Крсту је тајна, — и она нема само морални него и сакраментални (светотајински) смисао. То је Пасха Новог Завета. И на Тајној Вечери се открива тај сакраментални смисао смрти на Крсту. Изгледа чудно што се Евхаристија установљава пре смрти на Крсту, — јер већ у Сионској горњој одаји Сам Спаситељ даје ученицима Своје Тело и Крв… „Ова чаша је
Нови Завет у крви мојој, која се за вас лије“ (Лк. 22, 20)… Па ипак, Тајна Вечера није била само праобраз, није била само пророчки символ, — као што ни Евхаристија није била само символичко спомињање… То је — истинска тајна… И Христос је савршава као Првосвештеник Новог Завета. То је Тајна смрти на Крсту, Тело које се ломи и Крв која се лије… И заједно са тим — тајна неизрецивог преображења, — тајанствена и сакраментална промена нама сличног тела у храну духовну и прослављену. Тело које се ломи, умирући, али које у самој смрти је васрксавајуће… Јер добровољно узлази Господ на Крст, — на Крст муке и славе… Како је објашњавао свети Григорије Нисијски, — Он „не чека принуду од издајника, не очекује ни разбојнички напад јудејаца, ни безакони суд Пилата, — (не чека) да њихова злоба буде почетак и узрок општега спасења људи“… „Својим домостројем он предухитрује њихов напад посредством неизрецивог и необичног свештенодејства, — Он Самог Себе приноси као принос и жртву за нас будући истовремено Свештеник и Јагње Божје које узима грех света… Понудивши Тело Своје за храну, Он је јасно показао да се жртвоприношење Јагњета већ извршило… Јер жртвено тело не би било погодно за јело када би још било живо… Према томе, дакле, када је давао ученицима Тело за јело и Крв за пиће, онда је слободном вољом Домостроитеља тајне Тело Његово неизрециво и невидљиво већ било принесено на жртву, а душа је била у оним местима куда ју је пренела власт Домостроитеља, заједно са Божанском силом која је са њом сједињена“.. .(37). Другачије речено, — као да је већ почело добровољно разлучење душе од тела, нека сакраментална агонија Богочовека… И крв која се добровољно излива за спасење свих постаје „лекарство нетрулежија“, лек бесмртности и живота..
Господ је умро на Крсту. То је стварна смрт. Међутим, она није у свему слична нашој. Управо стога што је то смрт Господа, смрт Богочовека, смрт унутар неразделиве Ипостаси оваплоћеног ЈТогоса. Изнад свега, то је смрт добровољна, — у човечанској природи Спаситеља, слободна од прародитељског греха, чувана присуством Божанства и сопственим подвигом и слободом, није постојала неопходност смрти. Смрт се прима вољом искупљујуће љубави… И што је најважније, — то је смрт у Ипостаси Логоса, смрт у Личности Логоса ужлебенога човештва. Уопште смрт је раздвајање, и у смрти Спаситеља раздвајају се Његова пречиста душа и тело… Али се не раздваја једна једина Ипостас Богочовека, не цепа се и не нарушава ипостасно јединство у Њему. Другим речима, — душа и тело који се раздвајају у смрти остају сједињени кроз Божанство Логоса од Кога се они никад не одвајају. То не мења онтолошки карактер смрти, не мења њен смисао. То је смрт нетрулежива — и због тога се у њој побеђује трулеж и смрт, и у њој започиње васкрсење… Сама смрт Богочовека се показује као васкрсење човечије природе. И Крст постаје животворан, открива се као ново Дрво Живота, — „којим се уништи туга смрти“…. О томе Црква са особитом силином сведочи у богослужењу на Велику Суботу, тог по превасходству, крсноваскрсног дана.
„Иако је Христос и умро као човек и Његова света душа се одвојила од пречистог тела“, — говори св. Дамаскин, — „но Божанство Његово је остало неразлучно и са душом и са телом. На тај начин се једна ипостас није разделила на две ипостаси, јер су и душа и тело од самог почетка подједнако имали своје битије у ипостаси Логоса. Иако су се у време смрти душа и тела раздвојили једно од другог, ипак су се свако од њих сачували имају за свој центар једну исту ипостас Логоса. Дакле, једна ипостас Логоса је била како ипостас Логоса тако исто и душе и тела. Јер никада ни душа ни тело нису имали сопствену ипостас, мимо ипостаси Логоса. А Ипостас Логоса је увек једна једина и никада није било две ипостаси Логоса. Према томе, ипостас Христа је увек једна. И премда се душа одвојила са телом по месту, ипак је она остала сједињена ипостасно преко Логоса“.
Тајна Крста има две стране. Она је истовремено и тајна жалости и тајна радости, — тајна понижења и славе. Тојетајнажалостиисмртнетуге, тајна напуштености, тајна страдалничког унижења и срамоте… „Данас се Владика творевине и Господ славе на крст прикива… пљување и ране прима, увреде и шамаре“(40). У Гетсиманији и на Голготи Богочовек се мучи и страда, док се не испуни велика тајна смрти. Пред Њим се открива сва мржња и заслепљеност света, сво противљење и ограниченост злобе, леденост срца, сва немоћ и малодушност разбежаних ученика, — открива се сва неправда лажне људске слободе… И Он све покрива свепраштањем сажаљиве и страдалне љубави, и моли се за распињаче Своје… „Овако говори Господ Јудејцима: народе мој, штавам учиних, и чиме вам досадих“…. У тим страдањима и тој жалости савршава се спасење света, — „раном његовом ми се исцелисмо“ (Ис. 53, $)… И Црква одбацује било какво докетистичко умањење стварности и пуноте тих страдања како се не би обеснажио Крст Христов. Али Црква не дозвољава ни супротну крајност — кенотичку саблазан… Јер, дан ругања Крсту, тај дан безумља и срамоте јесте дан радости и славе. Оштро је говорио Златоусти: „Данас ми празнујемо и торжествујемо јер је Господ наш на Крсту прикован клиновима“.. .. Јер Дрво Крста је „вечнослављено дрво“, истинско дрво живота, „којим се трулеж разори“, „којим сеукиде смртна туга“… Крст је „печат спасења“, знамење силе и победе. Не само символ но сама сила победе, — „основа спасења“, по изразу Златоуста… Крст је знак царства. „Због тога Га и називам Царем што Га видим распетим“, — говори Златоуст, — „јер је цару својствено да умире за поданике“. Црква празнује дане Крста, празнује их као славље… И не само славље непобедивог смирења и љубави, него и као славље нетрулежја и живота… „Као живот творевине Твој присутни Крст васелена целива, Господе“…(43). Јер сама смрт Господана Крсту јесте разорење смрти, укидање смртности и трулежности, — „умиреш и оживљаваш ме“… И није само због тога смрт на Крсту победа над смрћу што јеувенула васкрсењем… Васкрсење већ откриваили пројављује победу Крста, — Васкрссење се остварује у самом уснућу (умирању) Богочовека… И „силавасрксења“ је управо „силаКрста“, „непобедива и неразрушива, и Божанствена сила часног и животворног Крста“…. Сила добровољног страдања и смрти Богочовека… На Крсту Господ „нас узноси на прво блаженство“, — и „Крстом долази радост целом свету“… На Крсту Господ не само да страда и мучи се, него се и успокојава „уснувши телом, као мртав“… И саупокојава човека, подиже и обнавља, — „упокојио си ме, премореног трудом сагрешења, на дрвету почивајући“… Са Крста чини Он да извире бесмртност, својим погребом отвара врата смрти и обнавља иструлело човечије битије… „Свако делање и чудотворење Христа“, говори Дамаскин, — „наравно, велико је веома, божанствено и дивно. Али од свега је дивнији часни Крст Његов. Јер ничим другим него само Крстом Господа нашег Исуса Христа је укинута смрт, уништен прародитељски грех, ад је лишен свога плена, даровано је васкрсење, припремљен је повратак првобитно блаженству, отворена су врата ада, природа наша се винула до на престол Бога, а ми смо постали чеда Божја и наследници. Све је то учињено Крстом… Смрт Христа или Крст су нас обукли у ипостасну Божју мудрост и силу“…. И у томе се састоји крсноваскрсна тајна Велике Суботе. Као што пише у синаксару тога дана, „у свету и велику суботу ми празнујемо боготелесно погребење Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа и његов силазак у ад, чиме је наш род призван из трулежности и прешао у вечни живот“… То није само предпразништво или предвечерје спасења, него је то дан самога спасења… „Ово је благословена
субота, ово је дан упокојења, у који почину од свих дела својих Јединородни Син Божји“… То је дан силаска у ад. И силазак у ад већ је васкрсење, како је то и посведочено у иконографији…
Теолошки погледи
