Шта је Библија. Да ли је то књига попут било које друге, намењена сваком случајном читаоцу, који очекује да одједном схвати њено право значење? Или је то, пак, свештена књига намењена превасходно верујућима. Свакако, и свештену књигу може свако да чита, али само «као литературу». (…)
Св. Иларије наглашава Scriptura est non in legnendo, sed in intelligendo (Писмо није у читању, него у разумевању). (…)
Порука је божанска, она долази од Бога, она је Реч Божија. Али ту је и верна заједница која препознаје да је Реч изговорена и која сведочи о њеној истинитости. (…)
Књига и Црква се не могу одвојити. Црква и Завет иду заједно, а Завет подразумева људе. То су били људи Завета којима је Реч Божија, по старој одредби, била поверена (Рим 3, 2), а Црква оваплоћене Речи је та која чува поруку о Царству. Библија заиста јесте Реч Божија, али се књига ослања на сведочанство Цркве. Канон Библије је очигледно установила и ауторизовала Црква. (…)
Тертулијанов приступ Светом Писму је био типичан. Он није био спреман, да на основу Писма, расправља са јеретицима о спорним питањима вере. Писмо припада Цркви. Јеретичко позивање на Писмо је безаконо. Они немају право на туђе власништво. То је био његов главни аргумет у чувеној беседи De praescriptione haereticorum. Неверник нема приступа поруци, једноставно због тога што је није «примио». За њега у Билији нема «поруке».
Није случајно што су различите збирке списа састављене у различито време од различитих аутора, нашле своје место у једној књизи. Ta biblia је свакако множина (на грчком – прим. прев) али реч Библија је наглашено у једнини. Писмо је заиста једно Свето Писмо, један Свети Спис. У њему постоји једна главна тема и једна главна порука које се провлачи кроз читаву приповест. Јер то јесте приповест. Или, штавише, сама Библија је та приповест, приповест о општењу Бога са Његовим изабраним народом. Библија, пре свега, бележи Божије чињење и Његова моћна дела, Magnalia Dei. Процес је отпочео Бог. Он је почетак и крај који је у исто време и циљ. Ту је и почетак: изворни Божји fiat – «у почетку» (Пост. 1,1). А ту ће бити и крај «да доћи ћу скоро» (Отк 22, 20). То је сложена а ипак једна приповест – од Постања до Откровења. А та приповест је историја. То је процес који се збива између овде две крајње тачке. И тај процес има одређени смер. Постоји коначни циљ – очекује се коначно савршенство. Сваки одређени тренутак је у односу са оба термина и има своје нарочито одређено и јединствено место унутар целине. Ни један тренутак не може се схватити без читавог овог контекста и перспективе. (…)
Истина није нека идеја, већ личност, и то личност Оваплоћеног Господа.
У Библији смо у присном односу Бога и човека и човека и Бога. (…) А та присност свој врхунац има у Оваплоћењу, «посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом (Гал 4, 4)». У Библији ми не видимо само Бога него и човека. То јесте откровење Божије, али оно што је уствари откривено јесте Божија брига за човека. Бог себе открива човеку, «јавља» се пред њим, «говори» и разговара са њим како би открио човеку скривени смисао његовог (човековог) постојања и коначну сврху његовог живота. У Писму видимо да Бог долази да открије Себе човеку, и видимо човека који сусреће Бога. Човек не слуша само Његов глас него такође и одговара на Његова питања. У Библије чујемо не само глас Божји, него и глас човека који Му одговара – речима молитве, благодарења и дивљења, страхопоштовања и љубави, бола и кајања, радости, наде или очајања. Они су два учесника Завета, Бог и човек, и обоје припадају тајни истинитог божанско-људског односа (…) То није божански монолог него дијалог у коме обе стране говоре. Бог и човек. (…)
Ипак, сва ова присност не доводи у питање Божију узвишеност и трансцедентност. Бог «пребива у светлости неприступној» (1Тим 6, 16). То је светлост «која обасјава свакога човека који долази на свет» (Јн 1, 9). (…)
Откровење је историја Завета. Забележено откровење, тј. Свето Писмо, јесте стога, изнад свега, историја. Закон и проштва, псалми и пророчанства, све је то укључено у ткање једне живе историјске мреже. Откровење није само систем божанског пророштва. Оно је пре свега систем божанских дела. Могло би се рећи да је откровење путовање Божије у историји. А врхунац је достигнут када је сам Бог ушао у историју и то заувек – када се Реч Божија оваплотила и «постала човек». С друге стране, књига откровења јесте и књига човекове судбине. Пре свега, то је књига која приповеда о стварању, паду и спасењу човековом. То је историја спасења, и стога човек органски припада тој приповести. Она показује човека у његовој послушности али и у његовој тврдоглавој бунтовности, показује га у његовом паду и васпостављењу. (…)
Разликовање два Завета и само припада јединству Божијег откровења. Два Завета треба да буду пажљиво разликована и никада не треба да буду помешана. Али они су ипак изворно повезани, не само као два система, већ пре свега у личности Христовој. Исус Христос припада обома (тј. о Старом и Новом Завету – прим. прев.). Он је испунитељ старозаветних дела и истим тим испуњењем старог «закона и пророка», он успоставља нови и тако постаје коначни испунитељ и једног и другог, тј. читавог (завета). Он је само средиште Библије, управо због тога што је Он архи и тхелос – почетак и крај. (…)
Vetus Testamentum in Novo patet (Стари завет се у Новом открива). (…) Тако је јеврејска књига још увек свештена, и чак и за нови Израиљ Христов она не сме да буде остављена или запостављена. Она нам још увек приповеда приповест о спасењу, Magnalia Dei. Она још увек представља сведочаснтво о Христу. Она треба да се чита у Цркви као књига свештене историје а не да буде претворена у збирку доказа или теолошких примера, нити у књигу прича. Пророштва су испуњена и закон је замењен благодаћу. Али ништа није прошло. У свештеној историји «прошлост» не значи једноставно оно што је завршено или «оно што је било», већ је то пре свега оно што је савршено (=извршено) и испуњено. «Испуњење» је основна категорија откровења. Оно што је свештено остаје освећено и свето заувек. Оно на себи има печат Духа. Дух још увек дише у речима које су једном надахнуте Њиме. Истина је, можда, да за Цркву и за нас сада, Стари Завет није нешто више од књиге, једноставно због тога што су Закон и Пророци замењени Јеванђељем. Нови Завет је очигледно више од књиге. Ми сами припадамо Новом Завету. Ми смо Народ новог Савеза (=Завета). (…)
Пуноћа откровења је Исус Христос. Нови Завет није ништа мање историја него Стари: то је јеванђелска историја оваплоћене Речи и почетка историје Цркве а такође и апокалиптичких пророштава. Јеванђеље јесте историја. Историјски догађај је извор и основа читаве хришћанске вере и наде. Основа Новог Завета су чињенице, догађаји, дела – не само учење. (…) Од самог почетка, од самог дана Педесетнице, када је Апостол Петар као очевидац (Да 2. 32: «чему смо сви ми свједоци», мартирес) сведочи пуноћу спасења у Васкрслом Господу тако да апостолска проповед има наглашено историјски карактер. Црква стоји на овом историјском сведочанству. (…)
Свакако, Оваплоћење, Васкрсење, Вазнесење, јесу историјске чињенице али не на онај начин на који су то догађаји који се збивају у нашем свакодневном животу. Али оне због тога нису мање стварне, нису мање чињенице. Напротив, он су још историчније – она су коначна збивања. Оне не могу бити потпуно утврђене осим вером. Ово их, ипак, не изводи из историјског контекста. (…) Јеванђелисти и Апостоли нису хроничари. Није било њихово послање да сачувају потпуни запис свега што је Исус учинио, дан за даном, годину за годином. Они описују његов живот и осврћу се на његово дело, како би нам дали слику о њему: то је историјска и ипак божанска слика. (…) Вера не ствара нове вредности. Она само открива оне које су инхерентне (нераздвојне, удружене, битне). Сама вера је врста визије (=виђења) «потврда ствари невидљивих» (Јев 11, 1). Св. Јован Златоусти објашњава еленхос («потврда») управо речју опсис («виђење»). «Невидљиво» није мање стварно од «видљивог» – уствари, још је стварније. «И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим» (1 Кор 12, 3). То значи да само Јеванђеље може бити спознато у свој својој пуноћи и дубини само у духовном искуству. (…)
Припремио протојереј Дарко Б. Јелић
