Od davnina, na Vaskrs u ponoć mnoštvo ljudi sa svećama u rukama obilazi tamni hram i zaustavlja se pred njegovim zatvorenim vratima.  I svaki put nastaje taj neobični trenutak kada svi mi, ne budući uvek svesni toga, postavljamo sebi isto pitanje kao i žene koje vrlo rano dođoše na grob Hristov oko izlaska sunca – Ko će nam odvaliti kamen od vrata groba? (Mk 16, 3).

Zaista, hoće li se i ovoga puta dogoditi ono što se događa svaki put? Hoće li i ovoga puta srce pogoditi ista ona tajanstvena radost? Hoće li i ova noć postati svetlija od dana, kako je veoma davno rekao jedan hrišćanski propovednik? Šta praznujemo, čemu se radujemo? Otkud ta svetlost?

Evo, još nekoliko trenutaka, i prolomiće se: „Hristos Vaskrse!“ Više se neće zaustaviti pojanje, sve će početi da se ispunjava likovanjem. Ali tih nekoliko trenutaka još nije prošlo. Noć još nije razrušena, svetlost se još nije probila kroz tamu, pobeđujući je svojom radošću. I mi još uvek možemo da pomislimo ne samo na sebe, nego i na milione ljudi, na sve one za koje je Vaskrs beznačajna reč, maglovito podsećanje na nešto veoma staromodno, nimalo savremeno, zacelo sujeverno, na nešto vekovima daleko od naše epohe, njene tehnike, njenih dostignuća i letova u kosmos, njene opsednutosti zemljom i zemaljskim, njenog materijalizma, njenog ritma, njene žudnje za znanjem i racionalnom proverom. Gde je u svemu tome mesto Vaskrsu? Kako ga, makar površno, makar u nagoveštaju, objasniti kad niko ne želi da čuje objašnjenje?

Tako dugo su nam govorili da je sve to davna prošlost, da su sve to ostaci nečeg bespovratno minulog, tako mnogo, ozbiljno, naučno i temeljno su nam objašnjavali kako je sve to nastalo, odakle se pojavilo, takvim slepim zidom su nas odvajali od sveta vere i radosti, da smo mi odvikli da slušamo, da razumemo, da razmišljamo. Kako onda tom samouverenom, samoushićenom svetu, takozvanom „savremenom čoveku“, kome se čini da sve može da shvati, sve da preparira – kako mu reći da se ne može sve objasniti jezikom nauke? „Aha!“, reći će on. „Ne možete da objasnite? Znači, slažete se da je celokupna vaša religija, pa i taj Vaskrs, samo jedan iracionalni opijum! Vi se dakle predajete! Predajete se nama, savremenim ljudima, za koje je sve objašnjivo i prosto kao dva i dva, za koje je sve izloženo u odgovarajućim ideološkim priručnicima“.

I mi ćutimo. Ali ne zato što nemamo šta da odgovorimo, nego zato što nam je najisrenije žao tog živahnog, samouverenog čoveka i čitave njegove tehničke, jednodimenzionalne civilizacije. On je kao neko ko sedi u sobi bez prozora, gde je jedino osvetljenje električna sijalica. Zaista, sve se vidi, nema opasnosti da se čovek o nešto saplete, može da se čita, piše i hoda, može da se živi, pa čak i da se bude srećan. Ali samo ako čovek ne zna da postoji sunce.

A savremeni čovek ne zna da postoji sunce. On ga nikada nije video, on je ubeđen da je električna rasveta sasvim dovoljna: „Svetlo je, vidi se, šta vam još treba?“ Dolazi mu neko ko je sunce video, ko zna kako se ono u proleće presijava na mladom lišću, kako ispunjava ceo svet toplotom, srećom i radošću, ali on ne veruje: „Ja to nisam video, dakle toga ne može biti!“

Ponavljam: takvog čoveka sažaljevamo, ništa više. On ne izaziva gnev, ljutnju ili uvređenost. Kako bismo samo želeli da ga uzmemo za ruku, da ga bez ikakvih objašnjenja izvedemo na sunce: pogledaj, divi se, raduj se! Ali čak ni tih reči  – „divi se“, „raduj se“ – nema u njegovim obimnim udžbenicima i ideološkim priručnicima. Tamo gde je sve objašnjeno, ali objašnjeno tako da u svetu ne ostaje ništa čemu bi se on mogao diviti i radovati. A Vaskrs je sav o Suncu, o divljenju, o radosti, o svetu koji je obasjan Suncem, o svetu koji jedino u divljenju, jedino u radosti postaje istinski svet: „Sada se sve ispuni, svetlošću, nebo i zemlja i dubine njene. Nek praznuje stoga sva tvorevina ustajanje Hristovo kojim se utvrđuje.“

Kažu nam: „Ali kako možete da se radujete nečemu što niste videli, nekakvoj prastaroj legendi? Kako je u ovom veku, sa avionima, naukom i kosmonautima, moguće verovati da su jednom davno, rano ujutro, žene došle na grob svoga Učitelja, da bi po tadašnjim običajima, pripremile, oprale Njegovo Telo, ali Ga nisu našle u grobu? I da je bila svetlost, nekakva neobična svetlost i da im je neko rekao: „Radujte se!“, i da su ugledale Učitelja živog. Zar vi u to verujete, zar se u to može verovati?!“ Na to ću odgovoriti sledeće: „Istina je da ja nisam bio tamo tog jutra, u tom vrtu, da nisam video kako je svanulo sunce tog dana, da nisam čuo ni taj uzvik „Radujte se!“, i zato ne mogu da vam dokažem onako kako biste vi to želeli, tj. služeći se instrumentima i proračunima. Ali znam jedno: radost Vaskrsa je realna, ona traje, i svaki put nam se vraća podjednako snažna, podjednako samoočigledna, već dve hiljade godina.

Evo i ja vas da pitam: otkud ona, otkud ta radost? Šta je izaziva? Zbog čega smo mi spremni da se odreknemo svega na svetu, ali ne i Vaskrsa, ne i vaskršnje radosti? Ne radujemo se mi zato što vašim naučnim znanjem znamo da je Hristos vaskrsao iz mrtvih, već zato i znamo da je vaskrsao što se radujemo. Ništa na svetu nije bez uzroka. Tako kaže nauka, i „vaša“ i „naša“, jer nauka je jedna. Nema ni radosti bez izvora radosti. I sve se u religiji može izmisliti, ali radost se ne može ni izmisliti niti naručiti. Stojimo ispred zatvorenih vrata  – stotine sveća, stotine osvetljenih lica, i tišina… I čekamo. Ali zar ne razumete, zar ne vidite, zar ne osećate da to celo čovečanstvo, cela priroda, ceo svet stoje, ozareni nadom da na zemlji nema ničeg uzvišenijeg, boljeg i čovečnijeg od tog trenutka?“

Kao da sa beskonačne visine samoga neba dolaze, padaju te jedinstvene reči, ni nalik na bilo koje druge: „Hristos Vaskrse!“ I radost – tu je, ovde u meni, na tim licima, u tim očima, u tom sjaju plamičaka! Ona ispunjava srce, sjedinjuje sve, uzdiže nas nekud, u samo središte svetlosti. I kao da ne odgovaramo mi, ja, nego sama ta svetlost, sama ta radost, poput groma, poput bure, poput munje: „Vaistinu Vaskrse!“ I nikakvi drugi dokazi nisu potrebni, kao što nisu potrebni onome ko vidi sunce, ko mu se raduje i divi, ko se i sam ispunjuje svetlošću i ljubavlju, i sam postaje svetlost i ljubav i iz dubine srce se obraća svemu postojećem: „Radujte se!“

Protojerej Aleksandar Šmeman

 

Eparhijažička

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime