Evo još jedne Hristove priče koja je zapisana u Jevanđelju po Luki:

„Čovek neki imađaše dva sina, i reče mlađi od njih ocu: Oče, daj mi deo od imanja što pripada meni. I on im podeli imanje. I posle nekoliko dana pokupi mlađi sin sve svoje, i otide u zemlju daleku, i onamo prosu imanje svoje živeći razvratno. A kad potroši sve, nastade velika glad u zemlji onoj, i on poče oskudevati. I otišavši pribi se kod jednoga žitelja one zemlje, i on ga posla u polje svoje da čuva svinje. I željaše napuniti trbuh svoj roščićima koje svinje jeđahu, i niko mu ne davaše. A kad dođe sebi, reče: Koliko najamnika u oca mojega imaju hleba i suviše a ja umirem od gladi! Ustavši otići ću ovu svojemu, pa ću mu reći: Oče, sagreših nebu i tebi, i više nisam dostojan nazvati se sinom tvojim – primi me kao jednoga od najamnika tvojih. I ustavši otide ocu svojemu. A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i poljubi. A sin mu reče: Oče, sagreših nebu i tebi, i više nisam dostojan nazvati se sinom tvojim. A otac reče slugama svojim: iznesite najlepšu haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku i obuću na noge. I dovedite telo ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jer ovaj sin moj beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se. I stadoše se veseliti. A sin njegov stariji beše u polju, i dolazeći, kad se približi kući, ču pevanje i igranje. I dozvavši jednoga od slugu pitaše: Šta je to? A on mu reče: Brat tvoj dođe; i otac tvoj, zakla tele ugojeno što ga je zdrava dočekao. A on se rasrdi i ne htede da uđe. Tada iziđe otac njegov i moljaše ga. A on odgovarajući reče ocu: Eto služim te toliko godina i nikad ne prestupih zapovest tvoju, pa meni nikada nisi dao ni jareta da bih se proveselio sa prijateljima svojim. A kad dođe taj tvoj sin, koji je rasuo imanje tvoje sa bludnicama, zaklao si mu tele ugojeno. A on mu reče: Čedo, ti si svagda sa mnom, i sve moje jeste tvoje. Trebalo je razveseliti se i obradovati se, jer ovaj brat tvoj mrtav beše i ožive; izgubljen beše, i nađe se“ (Lk. 15, 11-32).

Ova priča se čita u crkvi u dane kada verni počnu da se pripremaju za Veliki Post, za vreme pokajanja. Jevanđelje nam nigde bolje ne otkriva suštinu pokajanja nego upravo u ovoj priči.

Bludni sin je otišao daleko od zavičaja, u „zemlju daleku“. A ta „zemlja daleka“, ta tuđina jeste simvol koji nam otkriva samu suštinu našega grešnog i palog života, naše palosti. Naš povratak istinskom životu može da započne tek onda kada shvatimo da je naš svakodnevni život ustvari – život u dalekoj tuđini. Onaj ko bar jednom u svom životu nije osetio da je njegov život – život u tuđini, ko sebe nije osetio kao izgnanika i bezdomnika izgubljenog u duhovnoj tuđini, taj jedostavno ne može da shvati suštinu Hrišćanstva. Onaj ko se u ovom svetu i životu oseća potpuno „kod kuće“, ko nikada nije oskusio tugu za nekom drugom stvarnošću, ne može nikada shvatiti šta je to kajanje i pokajanje. Jer pokajanje nije u formalnom nabrajanju sopstvenih nedostataka, grešaka i prestupa. Ne, kajanje i pokajanje se rađaju iz našeg saznanja da smo se otuđili od Boga i iz naše radosti zbog saznanja da opet možemo da budemo zajedno sa Bogom. Relativno je lako priznati svoje prestupe i grehe. Međutim, neuporedivo je teže da sebi samom priznam da sam izdao, razrušio i izgubio svoju duhovnu lepotu, da sam se udaljio od svog stvarnog doma i stvarnog života, da je razruušeno i uništeno ono što je najdragocenije, najčistije i najlepše u samom tkivu moga života. A upravo tako i započinje pokajanje u čoveku i zato ono pretpostavlja kao svoj neophodni preduslov našu najdublju želju da se povratimo i vratimo u zavičaj, da iznova nađemo svoj izgubljeni dom. Neočekivano počinjem da shvatam da je mene moj Otac Nebeski obdario bescenim blagom: pre svega, samim životom i mogućnošću da istinski uživam u tom daru, a to znači – da ga preobražavam u smisao, u ljubav, u znanje. Otac Nebeski mi je u Sinu Svom Isusu Hristu darovao novi život, otkrivši mi Svoje večno Carstvo, radost i mir u Duhu Svetome.

Od Boga sam dobio na dar mogućnost bogopoznanja, i u tom bogopoznanju – silu da budem slobodni sin Božiji, sin koji voli svoga Oca. Sve sam to izgubio, svega sam se toga odrekao, ne samo svojim pojedinačnim „gresima“ i „pregrešenjima“, već svojim grehom nad grehovima – odlaskom u „zemlju daleku“, svojim izborom da odem u „tuđinu“, da se odvojim i udaljim od Boga.

I onda – bludni sin se setio. Setio se oca i očevog doma i izgubljene radosti života. Ustao je i vratio se ocu svome. Otac ga je primio i oprostio mu.

Tih nedelja koje prethode Velikom postu mi u crkvi pevamo: „Na rekama vavilonskim sedesmo i plakasmo, sećajući se Jerusalima…“. Pevamo psalam o izgnanosti i otuđenju, ali i pokajanju, ljubavi i povratku. O, kada bismo mogli da se probijemo kroz sujetu svakodnevnog života ka tom tajanstvenom pamćenju srca i duše kojim se sećamo izgubljenog Očevog doma i radosti života, pamćenju koje kaže da život koji živimo nije pravi život, da treba da živimo drugačiji život.

„Ustaću i poći ću…“. Kako je to lako, a kako je to ustvari teško! Međutim, upravo i samo od tih jednostavnih reči zavisi sve i u mom životu i u životu sveta koji me okružuje. Sve zavisi upravo i samo od moga pokajanja, od tog pokajničkog prosvetljenja uma, srca i duše u kome čovek magnoveno sagledava tamu, gorčinu i žalost svog palog života, ali, u isti mah, i svetlost božanske ljubavi koja je u svakom trenutku spremna da magnoveno preispuni isti taj život čovekov.

Protojerej Aleksandar Šmeman

Izvor Svetigora

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime