Славимо и сећамо се молитвено Светог Архиђакона и Првомученика Стефана. Једног од првих ђакона ране, прве хришћанске заједнице и првог мученика. Самим тим и првог светитеља. Јер, у временима рађања хришћанске Цркве, светитељима су се сматрали само мученици. Они који су својим животом посведочили своју веру. Касније су уведене те друге категорије, преподобни оци, који су пристајали на мучеништво савести своје ради и на подвиг, или благоверни цареви и благоверне царице, праведни народ Божији.
Међутим, у почетку, несумњиво сведочанство светости у раној Цркви било је мучеништво. Зашто? Зато што мученик је бивао онај који је све своје дао Господу. Дакле, своју највећу вредност што је имао, највећа своја богатства, сам живот, он је дао Господу и из љубави према Њему показао и доказао да је претежнији Господ и од њега самог, и од његовог живота.
Наизглед се може учинити да такви људи губе и да они свој живот мало цене за разлику од нас, који штитимо себе, који се чувамо, ограђујемо се са свих страна и мислимо да на тај начин ценимо и чувамо свој живот. Међутим, управо је супротно пошто су свети мученици заправо нашли суштинску вредност живота. Нашли су највеће благо над свим благом, највеће богатство – нашли су самог Господа. И зато, њихов живот се мери управо оним за шта су они спремни да га дају. Управо то је потврда да су нашли суштинско богатство, да су нашли праву вредност, већу и битнију од живота, јер ко положи живот свој Господа ради, ко се одрекне живота свога Господа ради, тај и ако умре, живеће. Тако су они посведочили, заиста били сведоци – мартири (на грчком језику мученици се називају мартири – сведоци, то је стара грчка реч).
Они су заиста посведочили праву љубав према Господу и посведочили су да постоји вредност у њиховом животу за коју је вредно дати све и сав свој живот, а опет на тај начин су задобили Царство Небеско. И како читамо у Светом Апостолу кад су Јудеји каменовали Архиђакона, зато што је проповедао Христа, он је рекао „Опрости им Господе, не знају шта раде“ – поновио је Христове речи док су га разапињали и како даље кажу, угледао је Небо отворено и рекао је „Гле, Небо отворено видех“.
Тако да, самим тим, архиђакон Стефан је победио и саме своје непријатеље јер је уништио и превазишао сам појам непријатељства, он се моли за њих јер је свестан да они греше, да су у заблуди, да су под ропством ђавола, док он делом својим показује да је онај који ће задобити живот у Христу и коме не могу никакви непријатељи ништа, јер је нашао смисао живота. Он је нашао Господа, и као такав може само да следује Господу и да шири љубав која иде чак и до љубави према непријатељу, као што видимо. Он се у часу своје смрти моли за своје непријатеље. На тај начин он је победио свет, победио је зло.
Иако то нама, из ове перспективе изгледа нелогично, несхватљиво, да човека каменују а он да се моли за њих, али само зато јер је то божанско, то није људско, није то наша људска вера, није природна вера, није нешто што добијамо рађањем, што добијамо на основу неке наше логике или васпитања. Наша вера долази одозго, долази са Неба, јер то вера откровења. Господ ју је открио и зато она не робује законима и логикама овог света и зато је то истинска и сушта вера.
Зато следујмо колко можемо пример светих мученика јер знамо да се љубав увек посведочава жртвом. Жртва је мерило љубави. Онолико колико смо спремни да се одрекнемо себе, да опростимо другом, да помогнемо другом, чак и ако тај други нас не воли, или је лош према нама: тада и толико показујемо хришћанску, праву љубав.
Остало све је само наше користољубље. Једина, истински слободна љубав јесте када је ми изражавамо жртвујући се за другог.
