Данас славимо првоврховне апостоле светога Петра и светог Павла. Када кажемо „првоврховни“, то у неком световном контексту може звучати као да су они неки који су имали неку предност у смислу власти и моћи или не знам ни ја чега другог у односу на остале апостоле и у односу на нас хришћане. Међутим, првенство у Цркви јесте првенство у служењу. Христос није рекао „Ја сам дошао да владам” већ: ”Ја сам дошао да служим свима.“ Када буде дошао Други пут у слави, тада ће доћи као судија, али из љубави своје, узевши нашу природу, Христос је заиста показао највећи и најдивнији пример служења другоме.
Будући разапет на крсту, понизивши се до саме дубине ада, сишавши душом својом да подигне палог Адама, Христос је апсолутно себе испразнио из пуноће Свога Божанског бивстовања и спустио се на оне најниже нивое постојања, чак да кажемо, окусио је страдање и смрт само љубави ради, и ту поуку нам је пренео и рекао је да нема веће љубави него положити живот свој за ближњег. Показао нам је шта је права љубав, а то је, да увек дајемо предност другоме у односу на себе. И зато Господ и нама говори да су блажени они који праштају другима, они који љубе непријатеље, они који имају љубави и воље и снаге да се жртвују за другог. Зато је то у нашој православној вери једини прави показатељ колико волимо. Управо то – колико смо спремни да се жртвујемо другога ради. И као што би то рекли људи у свету, на пример када имамо два пријатеља, па један каже „ставио бих руку у ватру за тебе“, то је показатељ да је то права љубав, а не оно што нам свет нуди, љубав као користољубље, на начин – да ја тебе волим зато што си ми потребан, зато што си ми неопходан, зато што си леп, добар, итд. Не, хришћанство говори нешто друго: ја те волим зато што сам ја теби потребан.
Имајући то у виду онда можемо схватити да су апостоли Петар и Павле заправо били први у служењу другима. Они су напослетку свога живота и пострадали. И један и други Христа ради, изгубили су живот. Али када их помињемо, ми никад у Цркви не стављамо тај префикс испред њихових имена – мученици, као што друге мученике и страдалнике Христа ради, ословљавамо: Свети мученик Георгије, Димитрије и тако даље.
Зашто је тако браћо и сестре?
Зато што је њихов подвиг апостолства био тежи и већи од подвига мучеништва. Они су имали задатак који је превазилазио не само људске моћи, него је апсолутно превазилазио моћи читавог човечанства. Имали су задатак да у један свет који је био безбожан и без Бога, да пронесу вест о Христу Спаситељу у атмосфери, амбијенту и окружењу где су сви били против њих; где су их мучили, гонили, шибали… У једном царству и окружењу које је било непријатељско према хришчанству, они су ишли по трговима, по кућама, по свакаквим скуповима, по разним земљама, пловили морима, бивали затварани, бијени, мучени. И све тако али без обзира на све то, они нису имали другог избора него да победе. Да победе свет. И ево, до дана данашњег, а прошло је већ 2000 година, Јеванђеље Христово обишло је читав свет и Христово Име се слави на читавој земаљској кугли.
Тога ради браћо и сестре, данашња поука свима нама јесте да будемо људи Цркве. Особито је то данас битно јер се међу нас, православне хришћане, увукао некакав себичлук, индивидуалност нека. Ми дођемо у Цркву само кад нама нешто лично треба, као да је оне неки сервис: да ли нам треба света водица, да ли имамо неку личну муку и потребу па смо се сад сетили светитеља и Бога Живога да нам помогну или се ето, подвизавамо, молимо, да бисмо ми задобили некакво индивидуално спасење и некакву благодат и духовну насладу и радост од Бога за себе, а заборављамо да је Црква наша отаџбина. Да је Црква наша породица. Кад кажем ЦРКВА, мислим на заједницу Цркве и на све оно што се подразумева у Цркви. Да је то део нашег бића, да је то део нашег тела. И онда чак имамо један парадокс браћо и сестре, да у парохијијским заједницама, они који су најпобожнији, буду највећи проблем Цркве. Они су први који ће да баце камен на свештеника, да га осуде, да проценњују да ли он добро ради… Они у Цркви мање гледају на своје грехе јер они су, тобоже, савршени, већи, достигли су и превазишли и апостоле. Шарају погледам и гледају како је ко дошао обучен, како се ко понаша, да ли је овај грешан, дал’ није грешан, шта ће онај комуниста у првом реду, шта ће овај у задњем реду и тако даље. Да ли попови певају добро или не певају…
Пуне су Цркве тога. А не примера светих апостола. Заправо у нашим личним животима ми не можемо да буемо свети апостоли али можемо да будемо на један извесан начин апостоли нашем окружењу, у нашем дому. Да наше окружење препозна у нама нешто што није од овога света, али не на тај начин што ћемо да се бусамо у прса, и да вичемо – Ја постим, ја сам хришћанин! Не, него да творимо љубав, па да ти људи око нас, кажу – Шта има чудесно у овоме човеку, зашто је он толико различит од других?
То чудесно у нама треба да буде живи Христос, Бог наш којим се причешћујемо, с којим се сједињујемо и кога сведочимо у сваком дану свога живота. Да имамо браћо и сестре одговорност према нашој Цркви, према нашим парохијским заједницама; када се нешто дешава, када се нешто гради, када у Цркви видимо да има некакав пројекат, план за нешто, дај да учествујемо мало, да помогнемо нашим свештеницима, то је наша кућа. И то не наша друга кућа, Црква је наша ПРВА кућа. Обличје овога света и века проћи ће, остаће само заједница оних који су били са Христом.
Дакле, ми смо становници небеског Јерусалима, а на овоме свету и у овој држави и у овом сада, начину постојања, ми смо пролазници. Али пролазници који треба да засоле овај свет, да га обоже, да га преобразе, да засеју семе тог небескога света. Зато браћо и сестре, слушајмо Цркву, будимо људи Цркве и на тај начин бићемо на путу апостола и на тај начин постаћемо свети, задобићемо опроштај грехова, заједницу са Христом. Христос ће нас препознати на дану Страшнога суда и рећи ће:
Слуго добри и верни уђи у Царство Божије које ти је припремљено од постања света.
Да не долазимо у Цркву само ето тако, реда ради, већ: када Црква каже да се пости, да постимо. Кад је црвено слово, па није то џабе написно у календару него зато јер нас Црква позива. И да тај дан треба да будемо ту. Не зато што то нама треба, него Цркви треба, Христу треба.
Сви ми одавде, гледамо на вас. Коме бисмо ми служили данас да ви нисте ту, са нама? Ми вама служимо и вас ради. Ви дајете смисао и пуноћу ове наше службе из олтара. Ви собом чините целину заједно са нама а он је Литургија. А она је причешће.
Протосинђел Петар (Богдановић)
