Када славимо светитеље обично певамо „Диван је Бог у Светима својим“.
Бог је постао човек, узео је људску природу, постао је један од нас и немогуће је Бога видети и Бога прославити без човека. Да је човек могао да оствари заједницу са Богом, без да Син Божији постане човек, онда се то не би ни догодило, онда се Он не би Оваплотио, морао да страда и да Васкрсава нас ради. Али зато, после, након његовог Вазнесења, Бог је и даље присутан у Цркви.
Најлепше и најпре ћемо га видети управо у Светима, у његовим следбеницима, његовим ученицима и у Цркви Његовој. Господ наставља да живи и обилато је присутан и диван управо у Светима својим.
Његово Јеванђеље на тај начин наставља да живи, а Свети Јустин Ћелијски говори о томе да је сваки Светитељ и сваки хришћански живот, продужено Јеванђеље Христово. Ако желимо да наше срце има још више љубави према Господу и да га заволимо, нећемо моћи без тих светитеља, јер они су гарант Његовог присуства, они осветљавају у овом нашем времену Христов лик. Они га најлепше иконизују. И заиста када погледамо животе светитеља, можемо само да се дивимо. Када погледамо првомученике, они су живот свој давали. Били су спремни да истрпе најгора мучења само да се не одрекну имена Христовог.
Има случајева да су исто у раној Цркви хришћани себе давали у ропство да би ближњег свог искупили од ропства. Светитељи су били ти који су чинили чуда, који су, као Василије Острошки, као наш Св. Зосим Тумански, исцељивали немоћи. Дођу људи са разним својим проблемима, дођу са болестима, немоћима и дотакну се кивота Светитеља и оздраве. Оздраве телесно, оздраве духовно. Дођу људи са чамотињом, са разним проблемима и нађу смисао, нађу пуноћу живота, открију Христа. Светитељи су били ти који су свакога човека, ма колико био грешан, гледали и односили се према њему као према своме најдражем и своме најближем. Каже народ, тамо у 19. веку, кад су ишли код Светога Серафима Саровског, да су тамо ишле реке народа. Одлазило је код њега на хиљаде људи сваки дан и кажу, ко год би ушао код њега на разговор са њим у његову келију, имао је осећај као да Серафим Саровски њега воли управо највише на свету. И то је сваки имао.
Такви су били светитељи. Имали су за сваког стрпљење, давали су увек предност другима, непрестано су се молили Богу, били су освећени Духом Светим, чинили су чудеса и на жив начин су Христа чинили присутним међу нама и нама олакшавали да сагледамо и да видимо присуство Божије у свету и да Га заволимо и да се окренемо ка Господу. Зато, браћо и сестре, Црква нас учи да је сваки човек потенцијални светитељ, свако може да буде свет и коначни суд је на Богу.
Ми не знамо до Страшног суда Господњег ко ће се пројавити као светитељ. Можда ће многи бити као разбојник са крста, који је чинио велика злодела, и који је разапет заједно са Христом и који је у последњим сатима и минутима свога живота, иако је био злочинац, исказао покајање и Господ га је примио као првога у Рају, у Царству Божијем. Тако да то нас упућује да не смемо да осуђујемо друге људе. Да нам је сваки човек битан; сваки човек је могући наш пријатељ и најближи сродник у Царству Божијем и да сваки човек може да представља самога Христа за нас и може да буде тај, од којег ће нам зависити спасење. Ниједног човека не смемо да осудимо из садашње перспективе јер не знамо да ли ће се сутра покајати и да ли ће га Господ примити, да ли ће можда бити и већи од нас, и да ли је већ и сада већи од нас. Бог само зна и испитује дубине људскога срца.
И зато је Света Литургија ту за све који су крштени и позива све оне који су крштени и који нису крштени да се крсте, и да дођу слободном вољом и приступе. Црква је та која није само за светитеље и само за безгрешне, а опет кажемо да је Црква света, зато што је Црква та која спира наше грехе.
Црква је та која позива грешнике на покајање и свако од нас колико год да има терета на души, добро је дошао. Треба да дође, отвори своју душу и проспе тај свој терет и грех пред Господа, затражи милост. Ипак, неопходно је да прво ми опростимо другима, и примићемо милост од Господа. И управо Тајна Спасења јесте у томе да нисмо ми ти, који сами себе спасавамо, него нас спасава милост Божија. Али милост Божија се иште љубављу.
Љубав је та која прашта, која трпи, која се смирава, која признаје своју слабост, своју греховност, која се труди. Господ наш је безброј пута показао своје човекољубље и показао је најпре на Крсту, страдавши за нас, да је Он спреман све да претрпи за нас и да ће свако наше злодело опростити ако будемо искрени, ако се будемо искрено покајали и ако будемо наше ближње и ми примили у нашу заједницу са нама.
Ако им будемо опростили, једном речју.
