Tелесни трудови, ако их чинимо у чистоти душе, бивају нам врло лаки. Знам Хришћане који нису монаси, а чувају чистоту душе и тела, и могу да се моле без напора читаву ноћ, Њихов ум се уздиже право к Небесима, њихово тело чини земне поклоне, не осећајући никав умор. И када такав Хришћанин, такав подвижник легне да спава, чак и на голу даску, чини му се да је заспао на облаку – белом, меком, благословеном. Ангели му подастиру меко узглавље. Таквоме човеку лако да је у уму твори Исусову молитву, и она му дарује небеско осећање, и он осећа миомирисање Светога Духа.
То је, наравно, врх хришћанског живота, како за монахе, тако и за вернике у свету. Али, чак и у наше дане има таквих јунака духа, који врше своје подвиге храбро, са силом и благословом Божијим.
Постоји и друга врста Хришћана. То су они који се подвизавају (а осуђују друге). Њихово „велико дело“ се састоји у томе што исправљају… друге. Они виде да је неко од њихових укућана урадио нешто како не треба, и одмах га прикивају за стуб срама, да би га „исправили“. Али, од таквих Хришћана нема никакве користи ни за кога, јер су такви људи увек престроги (према другима). Ако им на то скренете пажњу, они одмах почну да се правдају: „А шта треба да радим, да ћутим“ Ако будем ћутао, како ће се исправити сав тај безобразлуке“
Драги моји, разговарајте о свему са Богом и Он ће наћи начина да све исправи! Бог је у теби, и са тобом, веруј у то! Он је свугде присутан. Он је Сушти и искључиво зато сви ми постојимо. Објасни Му шта се догодило и реци: „Боже мој, усрдно Те молим, доведи све то у ред, разреши тај проблем. Оно што је криво – исправи, а оно што је тајно – обелодани! Испуни светлошћу све оно што је покривено тамом!
Бог све чује. Буди у то уверен. Он све чује, зато што се Он стара за нас (1. Петр. 5,7). Христос је Пастир добри (Јн. 10, 14), Који зна Своје овчице (ји. 10, 14) и зове их по имену (Јн. 10, 3). Сваки други пастир – твој духовник, на пример – такође је овчица великога Пастира Христа. Он се разликује од тебе само по томе што му је заповеђено: Напасај јагањце Моје, напасај овчице Моје (Јн. 21, 15–16).
Такви поступци одређују нашу духовност. Зато је духовност немогуће научити из књига, неопходно ју је доживети у искуству – у молитви у „келији сопственог срца.
Из књиге – За свет који нестаје – три сузе покајања и наде
