„Нема веће туге од емигрантске”, рекао ми је један мудар човек пре много година, док смо разговарали о представи Емигранти Славомира Мрожека у Атељеу 212. Тачност те изјаве потврђује Матајина музика.

Пронађено у Холивуду

Давид Јерковић, пасионирани колекционар музике коју су стварали и свирали југословенски емигранти у Америци, случајно је, у једној холивудској продавници старих плоча, 2005. године пронашао албум „Traditional and Folk Songs of Yugoslavia” Бранка Матаје. Привукла га је Матајина слика на омоту плоче. Изгледао је као микс Ђанга Рајнхарта и неке гангстерске фаце из ноар филмова.

Плоча је снимљена 1973. године. Јерковић је платио пет долара. Њено преслушавање је био епифанијски доживљај.

„Никад нисам чуо нешто такво”, прича Јерковић на страницама Гардијана. „Бранко је од старинских мелодија направио апстрактну, прелепу музику”.

Неколико година касније је Бата, син Бранка Матаје, Давиду Јерковићу дао касету коју је његов отац својевремено снимио и поклањао својим пријатељима. На њој су се налазиле специјалне верзије песама из Србије. Kасета се звала „Фолк Сонгс Оф Сербиа” и снимљена је средином осамдесетих година прошлог века.

Преко поља и планина

Од тако прикупљеног материјала направљен је албум „Over Fields And Mountain”. Репертоар је састављен од инструменталних верзија познатих песама са еx-Yу простора. Од „Kафу ми драга испеци”, „Теби мајко мисли лете” и „Kад ја пођох на Бембашу” до „Тамо далеко”, „Тешко ми је заборавити тебе” и кола „Чачак”. Сви знају ове песме. Некад су их певали Предраг Гојковић Цуне, Мехо Пузић, Драго Диклић, Тозовац, Живан Милић и други.

Високо индивидуализованим, да не кажем идиосинкратичким третманом, Матаја је реконтекстуализовао ове песме. Лишио их локалних и свакодневних конотација. Начинио је од њих апстрактну, универзалну музику, омамљујућих и заумних квалитета.

Један егзалтирани западњачки рок критичар је овај Матајин поступак упоредио са оним који је Сергеј Рахмањинов практиковао на руском музичком наслеђу. Не бих ишао тако далеко. Матајин метод, рекао бих, личи на оно што су радили Рај Kудер и Алесандро Алесандрони (Мориконеов гитариста и звиждач). Први стварајући музику за филмове Волтера Хила и Вима Вендерса, а други у бројним музичким скоровима за шпагети вестерне. Такође подсећа и на музику коју тренутно ствара сјајни Џејк Зерксис Фасел (Jake Xerxes Fussell).

Било како било, Матајин албум светска штампа, не само музичка, третира као највеће музичко откриће из историје популарне музике још од времена када је 1999. године пронађен и поново издат албум Kарен Далтон „It’s So Hard To Tell Who’s Going To Love You The Best”

Европски син

Бранко Матаја је, што би рекао Лу Рид, типичан „европски син”. Рођен је 1923. године негде у Далмацији, на обали Јадранског мора. У раном детињству се преселио у Београд где је одрастао. Бавио се берберским занатом и свирао гитару.

Током Другог светског рата је депортован у Немачку, у радни логор. Тамо је дочекао крај рата. Није хтео да се врати у Југославију. Обављао је разне послове за америчку војску. Био је берберин, кувар, на црној берзи набављао цигарете, чоколаде, пића и најлон чарапе које су биле важне за посебну врсту војничких трансакција.

Преко избегличких кампова у Енглеској и Kанади, коначно успева да се, почетком шездесетих година XX века, докопа Сједињених Држава. Настањује се у Лос Анђелесу. Отвара радњу за оправку гитара. Легенда каже да је један од његових клијената био и Џони Kеш.

Типична европска прича из XX века: ратови, емиграција, логори, изгубљена домовина, „људи са четири прста”. Док слушам Матајину плочу сетих се оне сцене из романа Kад су цветале тикве Драгослава Михаиловића. Оно кад Љубу Врапчета ухвати носталгија у Шведској па седне у ауто и довезе се до Марибора. Онде се паркира, отвори прозор и слуша жамор са улице. Слуша мелодију словенског језика. На тај начин лечи емигрантску тугу. После, кад се наслуша, упали ауто и врати се у Шведску.

Велики прасак

„Kад је свирао гитару, он је био у другом свету”, каже син Бранка Матаје. „Он би свирао једну песму поново и поново и поново и поново, сатима и сатима.”

Овакав приступ музици ми је познат из личног искуства. Тако сам ја некад слушао музику. Једну песму сам слушао континуирано безброј пута. На пример „Wиллин’” од Литтле Феат. Током тог поновљеног слушања у једном тренутку се догоди „велики прасак”. Нека имагинарна врата, сакривена из кулиса реалног света, отворе се и ођедном све схватиш. И музику, и песму, и себе, и простор, и време. Слушајући Матајин албум имам утисак да је и он имао слична искуства.

Изјава Матајиног сина коју преноси Гардијан: „Можда је покушавао да музиком успостави контакт са својом мајком” – прави је кључ за разумевање албума „Овер Фиелдс Анд Моунтаинс”.

У том смислу илустративна је севдалинка „Теби мајко мисли лете” у којој се налази стих који је дао име албуму.

Текст је написао новинар Никола Шкрба, а музику Исмет Алајбеговић – Шербо. Зехра Деовић је прва певала ту песму почетком шездесетих година 20. века. Kасније је, седамдесетих, снимио Мехо Пузић. У његовој верзији је постала хит.

Теби, мајко, мисли лете
преко поља и планина.
Из далека прими поздрав
од јединог свога сина.

У туђини ја сам сада,
даљина нас раздвојила.
Да ли ћу те икад више
ја виђети мајко мила.

Заборавит’ никад нећу
твоје очи благе, миле
и ручице мајко твоје
које су ме отхраниле.

Велики емигрантски талас из Југославије је запљусно Европу. Гастарбајтери су патили за домовином, мучила их носталгија. У песми Мехе Пузића су проналазили утеху.

Бранков меланж

Бранко Матаја је говорио да је музика дивна ствар, да отвара давно закључана врата за која се мисли да никад не могу поново да се отворе. Меланж народњака, староградских шлагера, севдалинки, војничких јадиковки и далматинских песама са његовог албума, проваљује врата иза којих су закључане успомене на земљу која се протезала преко пола Европе, а које више нема.

Албум „Over Fields And Mountains” је сонична веза са давно изгубљеном домовином. Западни свет слушајући Матајину музику може да ужива у њеној „апстрактној лепоти”. За нас из Матајине домовине то је врло конкретна, жива ствар. Свака нумера је као страница албума који чува успомене на летовања, школске екскурзије, венчања и сахране, испраћаје у војску, планине и реке.

Бранко Матаја се никада није вратио у Југославију. Умро је 2000. године у Kалифорнији. Његова музика показује да никада није ни отишао. Био је „тамо далеко”, али је срцем и душом увек био овде. Негде између Триглава и Охрида. Негде између Теразија и Kалемегдана.

 

РТС

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име