Промена имена при монашењу код средњовековних Срба

При монашењу су се у средњем веку узимала имена која имају исто почетно слово као световњачка, али чешће и сасвим друга почетна слова.
Да би се и симболички означило како монаси прекидају везе са светом и прошлошћу уведен је у Хришћанској цркви обичај: да се при монашењу напушта дотадашње световњачко крштено име и замени новим монашким именом према календару, а при том се често пазило и пази да почетно слово новог монашког имена буде исто као и у одбаченог крштеног имена.

Са хришћанством и монаштвом тај је обичај прешао и нама. Тако нпр. знамо да је Стефан Немања приликом монашења добио име Симеон, а његова жена Ана постала је монахиња Анастасија, њихов син, краљ Стефан Првовенчани назван је Симон монах, а њихов унук, од Вукана, жупан Дмитар носио је монашко име Давид (Срав. Споменик XI, 21); Душанов војсковођа ћесар Хреља замонашио се као Харитон (Записи, бр. 6019); ћесар Гргур, син охридског севастократора Бранка, звао се монах Герасим, а Гргур, син деспота Ђурђа Вуковића-Бранковића, био је монах Герман; последњи Немањић, цар Јован Урош Палеолог у Тесалији, син Душановог полубрата Симеона, живео је дуго као монах Јоасаф (1381-1423 – К. Јиречек, Историја Срба И, 328).

Слични односи били су и међу монахињама. Тако је царица Јелена Душанова у монаштву имала два имена Јелисавета и Јевђенија; а и краљица Јелена Вукашинова помиње се као монахиња Јелисавета (Записи, бр. 165); док је Мара, супруга Вука Бранковића, као калуђерица названа Марина (Записи, бр. 5051).

Међутим, познат је много већи број наших угледних монаха и монахиња из средњег века, чија монашка имена имају сасвим друга почетна слова него што су имала њихова ранија – световњачка имена. Тако је нпр. сам Св. Сава као световњак звао се Растко, а његов синовац архиепископ Сава II, син краља Стефана Првовенчанога, звао се у световњаштву Предислав; други син Првовенчаног, краљ Стефан Радослав замонашио се под именом Јован; док је најмлађи син Првовенчаног, краљ Урош I, као монах добио име Симон, а његов син, краљ Стефан Драгутин, прозван је монах Теоктист (Ђ. Даничић – Данило, Животи И, 22, 50); Драгутинов син Урошиц, замонашен је под именом Стефан (Миклосицх, Монумента Сербица 70, Записи, бр. 5018); два српска великаша из краја XIV века, Радоња и Богдаш, замонашили су се као Герасим и Антоније (Споменик III, 49); а деспот Ђорђе Стефановић – Бранковић познат је као монах и доцније архиепископ Максим.

Међу замонашеним женама био је сличан однос. Већ прва позната нам наша калуђерица, удовица зетског кнеза Св. Владимира, Косара замонашила се под именом Теодора; Вука, кћерка Стефана Немање (Стари срп. родослови и летописи, бр. 104), насликана је као монахиња Јефимија на фресци Лозе Немањића у Пећи; Теодора, сестра цара Душана а жена деспота Дејана, названа је монашким именом Јевдокија; Драгана, сестра кнеза Лазара а мати браће Мусића, замонашила се под именом Теодосија (Старинар IX, 119; Записи, бр. 175); кнегиња Милица Лазарева, имала је два монашка имена – Јевђенија и Јефросина; Мирослава, жена жупана Миљана, носила је монашко име Агрипина (Записи, бр. 70): а Радача, супруга жупана Ненца Чихорића, звала се као монахиња Полихронија (Гласник земаљ. музеја 1898, 215 и 280; Старинар IX, 70); Теодора, сестра деспота Драгаша Дејановића, а жена властелина Жарка, замонашила се под именом Ксенија; царица Јелена, кћерка Константина Дејановића а супруга византијског цара Манојла Палеолога, звала се као калуђерица Хипомена; исто монашко име узела је и деспотица Јелена, удовица деспота Лазара Ђурђевића – Бранковића (К. Јиречек, Историја Срба II, 79 и 180).

Исто тако и при промени монашког имена мале схиме у монашко име велике схиме није се сматрало обавезним да се почетно слово имена мора слагати, те има и једних и других случајева. Тако нпр. код царице Јелене Душанове и кнегиње Милице Лазареве оба монашка имена имају иста почетна слова (Јелисавета – Јевђенија и Јевђенија –Јефросина; али велики деспот – монах Доситеј добио је као великосхимик име Јован Каливит; калуђер Неофит, ктитор цркве Св. Николе у Норчи код Прешева, из друге половине XИВ века, имао је великосхимичко име Герман (Ст. Новаковић, Законски споменици, 447, ИВ); а једна калуђерица Јелисавета, у Марковом манастиру, близу Скопља 1420. год., називана је у великој схими Марина (Гласник, XLVII, 225), итд.

Сем тога, ваља поменути, да су позната два случаја у нашој прошлости где се приликом монашења, па чак и приликом примања велике схиме, није мењало раније световњачко име. Ти су случајеви са краљицом Јеленом Анжујском, супругом Уроша I (Краљицу Јелену, нареченују в’ангелсцјем образје монахија Јелена“, Ђ. Даничић – Данило, Животи, стр. 1 и 84) и са Ангелином Аријанитовом, супругом слепог деспота Стефана Ђурђевића – Бранковића („Сиа книга деспотице Анђелије монахие“ у два рукописа – Записи, бр. 2033).

Штавише, изгледа да ти случајеви нису били осамљени и да су у монаштво, покаткад, улазила и чиста народна имена. Познато нам је, наиме, да се у једном попису имања манастира Св. Богородице у Тетову из краја XIII века помиње једна њива – от Добраје калођерице (Споменик III, 36); па нас то подсећа и на „чрноризца Храбра“.

Објављено у „Гласник Скопског научног друштва, књига XI“