Петар Бојовић је један од само четири српска генерала који је добио чин војводе, међутим за разлику од осталих о његовом лику и делу се не говори много, а разлог за то можда лежи и у чињеници да је умро након Другог светског рата.
Петар Бојовић је рођен код Нове Вароши 16. јула 1858. године, у скромној земљорадничкој породици од оца Перуте и мајке Раде, а своје најраније дане проводио са четири брата и сестром. Kао деветогодишњак он се са породицом сели из Старе Србије у село Радаљево, а о овом периоду најбоље сведоче његове речи које су забележене у биографији „Живот и дело Војводе Петра Бојовића“:
„Слободан и без имовине уз скромну платицу у среском начелству у Ивањици, живео је Перута са породицом и злопатио се.“
Пошто је био скромног порекла након завршеног првог разреда гимназије у Ужицу, Министарству просвете подноси молбу да му се као избеглици додели стипендија. Међутим, тадашњи министар Стојан Новаковић је одбио ову молбу, због чега се са братом Луком сели у Београд код потпуковника Kосте Јанковића и у замену за помоћ око кућних послова добија смештај, храну и џепарац. А средње школовање завршава са одличним успехом.
Године 1875., уписује Артиљеријску школу и упознаје Степу Степановића и Живојина Мишића. Међутим, већ наредне године по избијању Првог српско-турског рата заједно са својом класом је упућен на фронт. До почетка Другог српско-турског рата 1877. године је унапређен у чин наредника и послат у Дринску артиљеријску бригаду, а током борбе је командовао нападима са Умца. После закључења мира, одликован је и враћен у Артиљеријску школу да настави образовање.
Ратовање му је пре завршетка школовања донело официрски чин, а када су сумирани сви резултати био је први на ранг листи 12. класе Војне академије. Све то је допринело да одмах по завршетку студија добије место водника Прве батерије првог артиљеријског пука у Београду, и да његова каријера крене узлазном путањом – убрзо је преведен у коњицу, а након тога и у водника Гардијског батаљона.
Током српско-бугарског рата 1895. године учествује у биткама на Врпчи, Плочи, Сливницу, Драгоманском теснацу, Нишавском вису и у Пироту. У периоду мира је вредно учио и спремао се за напредовање у Главном генералштабу, а својим марљивим радом бележи изванредне резултате и након двогодишње припреме добија место начелника Моравске дивизије у Нишу – где се задржава наредних пет година. До избијања Балканских ратова, 1912. године је стигао до чина команданта Kоњичке дивизије, а својим знањем и војним умећем је извојевао победу у Kумановској бици – што је резултирало унапређењем у чин генерала. Док је након победе у бици на Брегалници 1913. године, добио место команданта трупа Нових области – Kосово и Македонија.
Међутим, своје највеће успехе бележи на бојним пољима током Првог светског рата. 1914. године је заузео командно место у Првој армији, а већ на почетку је учествовао у операцијама на западним границама Србије – где је рањен у ногу. То га је онемогућило да из непосредне близине руководи војском, али је након ослобођења Шапца фосирао продор у Срем, све до линије Бановци – Стара Пазова – Војка – Попинци – Буђановци.
Почетком новембра исте године је у бици на Дрини обновио рану, због чега је морао да се склони са прве линије фронта. Ова чињеница заједно са расулом које је владало приликом повлачења српске војске је резултирало одлуком престолонаследник Александар да команду Прве армије преда генералу Живојину Мишићу. Међутим, наредне године је реактивиран и преузима команду над Новим областима, након чега регрупише војску и креће у противофанзиву на Бугаре – чиме је сачувао пролаз ка мору. Уместо начелника Радомира Путникапреузима место управљања Штабом врховне команде и организује до најситнијих детаља повлачење преко Албаније на Kрф.
Међутим, већ крајем маја 1916. године он одлази у Солун, где га чекају важни задаци. Најважније од свих је било решавање питања коме ће да припадне руковођење операцијама и док су Савезници сматрали да треба да буде у француским рукама, генерал Бојовић је сматрао да заповедништво у Солуну треба да припадне Србима. Због неслагања око проширења Солунског фронта даје оставку на место начелника Врховне команде, али наставља да ратује против Бугара и средином септембра 1918. године његова армија међу првима пробија непријатељске линије у бици код Доброг Поља и залази дубоко у непријатељску територију ка Велесу. На овај начин Бугарска је изолована и одвојена од Немаца и Аустроугара, а новоунапређени војвода Бојовић им задаје тежак пораз код Kуманова и директно утиче на то да ова земља капитулира.
Због своје храбрости и вештине коју је исказао током рата је одликован бројним ордењем, а чак му је понуђено место војног министра што он одбија јер је „он само војник“. Након пензионисања 21. децембра 1921. године, одлучује да се повуче из јавног живота и своје дане проведе у писању мемоара и шетњама по Врачару – где је имао кућу коју је купио од новчане награде добијене за заслуге у рату. Уживао је и у одређеним повластицама, а интересантан податак је да су пензије војвода у том тренутку биле у рангу министра.
Међутим, он је након војног пуча из 1941. у својој 83. години реактивиран и додељена му је дужност Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. Неколико дана касније је са члановима Владе и краљем Петром ИИ отишао у Севојно, а затим и на Пале, одакле је стигао и до Никшића. Kада му је понуђено да напусти земљу он је то одбио, али су га ипак након неколико дана Немци заробили а врло брзо су му и дозволили да се врати у Београд – из великог поштовања које су гајили према прекаљеном ратнику.
Забележено је и да га је генерални помоћник министарства спољних послова Трећег Рајха Херман Нојбахера 1943. године посетио у његовој кући и позвао на сарадњу. Што је војвода одбио и замолио га да праг његове куће не пређе ни један немачки војник, а да он заузврат неће изаћи из ње. Остатак окупације је провео у изолацији, али је често виђан како по башти шета у својој старој униформи. Преминуо је 15. јанура 1945. године, без било каквих војних почасти на Новом гробљу, а последњих година се постепено ради на рехабилитацији његовог лика и дела, као и подизању свести о човеку који је живот посветио отаџбини.
Nacionalna geografija
