У манастиру Есфигмен живео је један стари монах који је био толико простодушан да је чак и празник Вазнесења Господњег сматрао једном од Светитељки Божијих. Он се молио „Светој Вазнесенији“ на бројанице, говорећи овако: „Света угоднице Божија Вазнесенија, моли Бога за нас!“
Једном се неко од монаха разболео и простодушни старац није имао чиме да га нахрани. Тада се брзо спустио низ степенице на доњи спрат, отворио прозор који гледа на море, испружио кроз њега руке и помолио се: „Света моја Вазнесенија, дај ми рибу за брата!“ И, гле, чуда! Из мора се праћакнула и њему право у руке пала велика риба! Сви који су то видели су се запрепастили! А простодушник их је само погледао са осмехом, као да је хтео да каже: „Па шта ту има толико чудног? “
А сви ми знамо када се тачно врши помен овог или оног Светитеља, када је и како пострадао неки Светитељ, где се и на који начин збило Вазнесење Господње, и са свим тим нашим знањима не можемо да измолимо ни рибицу!
Такве су „чудности“ духовног живота и оне не подлежу логици разума који у себи нема Бога, већ само своје „ја“ : не подлежу зато што такав (обезбожен, егоцентрични) разум болује од духовне болести зване посветовњаченост, будући да у себи нема благодат Духа Светога и поседује искључиво јалово световно знање.
