Некада давно, у једној нама блиској земљи, живио је и радио један Димитије. Лијеп, згодан, богат и славан, ратник и властелин. Али, Димитрије иако богат, па чак и на власти, није слушао цара, који му је био једини претпостављени. Требао је да прогони Хришћане, а он их помагао, па се и сам изјашњавао као Хришћанин, јер је имао на уму да је и над царем Цар. Мало је и тада било оних који су иако богати, на власти и моћни, били спремни пострадати за друге и Христа, као и сад, зато Димитрије и јесте јединствен и свет!
У Солуну има један Димитрије, у Невесињу имамо једног солунског и два наша, сва тројица су један те исти и славе се на исти дан, дан када су многи одлучили раме уз раме са Димитријем страдати за род, за нејач, за Христа!
Нису ти људи били ни неки посебни вјерници, ни молитвеници, подвижници још мање, али Господ их је удостојио мученичке смрти. Још не знамо колико њих је Господ прославио мученичким вијенцима, а да ми појма немамо о томе.
У томе и јесте разлика између Руса Хришћанина који слави васкрсење и чини подвиг, Грка који цијелога живота врти бројаницу и пости, и најзад Србина којег није брига ни за шта од тога, али у тренутку када је најпотребније и кад се најмање надаш овај крв своју пролије без тренутка размишљања и тиме се прослави као мученик.
Иначе, на првог невесињског Димитрија, док је крвава офанзива односила душе и ватра гутала читаву област, у Солуну се у Цркви светог Димитрија појавио лично он са крвавим рукама и рекао да долази из Херцеговине гдје је сачувао један град. Од тада је он крсна слава тог града и његов заслужни грађанин, тако ће бити док траје и један пелцер у расаднику и Лав у колијевци.
Милан Дулин Бован
