Запрежна или паорска кола, која су понегде називана и таљиге, била су саставни део сваког паорског, односно земљорадничког домаћинства у Бачкој.

Без паорских кола било би немогуће основно функционисање пољопривредног газдинства, било да је мало или велико. Тип паорских кола, начињен од дрвета и гвожђа, какав је коришћен на простору Војводине, јавља се овде крајем 18. и почетком 19. века, захваљујући утицају досељених подунавских Немаца, Мађара и Словака.

Паорска кола правили су колари, уз помоћ ковача и тракслера (дрвостругар). Колари су израђивали и састављали дрвене делове, па су тако састављена кола носили код ковача на окивање, после чега су тракслери стругали главе за окове, украсе и шаре (највећу зараду на изради кола имали су ковачи, којима је припадало 2/3 износа од продатих кола, уз обавезу да превезу кола на вашар или до купца). За целокупну израду једних кола требало је по неколико седмица рада. Колар је за различите делове кола употребљавао више врста сувог дрвета (највише багрем, али и орах, храст, букву, брест и јасен). Свака паорска кола имала су горњи и доњи део. У горњи су спадале предње и задње шараге, двоје лотра, четири левче и под, а доњи део се састојао од предњег и задњег трапа, спојених дугом и облом дрвеном осовином. Сваки, па и најмањи део паорских кола, имао је свој посебан назив.

Постојала су краћа и дужа паорска кола. Мања кола била су дужине седам шува (око 200 цм), а коришћена су за превоз терета до 1.000 кг тежине. Уобичајена дужина већих кола била је 11 шува (око 320 цм), а висина лотри (страница) била је око 60 цм. Странице кола су, у време пољопривредних радова и превоза летине и кабастог терета, ојачавана са стране тзв. „помоћницама“, спреда и позади „чатловима“, а да се не би товар расуо причвршћиван је пајванима. Једна већа кола тежила су око 450 кг, а њихова носивост била је од 1.300 до 2.000 кг. Кола су продавана на великим годишњим вашарима у свим већим селима и варошицама по Војводини, Барањи и Славонији.

Овим колима је превожено све – снопље жита са њиве на гувно ради вршидбе, сено, слама, клипови кукуруза, кукурузовина, врежа (бундеве, лубенице, диње), џакови жита у млин, бачве са вином, стајно ђубриво… С њима се ишло на пијацу и на вашар, било као продавац, било као купац (а најчешће и једно и друго), са салаша се њима долазило недељом у варош и у цркву, одлазило се у сватове, у посете, на прела, па и у ратове. Упрезан је у кола обично један, а по потреби, зависно од терета, и по два коња, али упрезани су, посебно током 19. века, и волови.

Мостонга код Сомбора, река која нестаје

Појавом шпедитера, са гуменим точковима, паорска кола су полако излазила из употребе, али су у многим војвођанским селима и варошицама, а посебно на салашима, коришћена све пред крај 20. века. И данас стара паорска кола поседује још знатан број салашких и сеоских домаћинстава у Војводини, али их махом држи као подсећање на некадашње време и своје претке, а неретко се, сређена и прелакирана, користе као украс или постоље за цвеће.

 

 

 

nationalgeographic

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име