Манастир Светог Архангела Михаила у Јерусалиму кога су у 4. веку подигли св. цар Константин Велики, Нишлија, и његова мати св. царица Јелена, а од Грка као запустео и полусрушен 1313. године купио и обновио свети краљ Милутин, је преко 300 година био у српским рукама. Све до 1623. манастир је директно припадао Пећкој Патријаршији тј. био је у јурисдикцији Српског Патријарха и Српске Цркве. Архиепископ Пећки а потом Патријарх Српски се помињао на Светој Литургији у овом Манастиру преко 300 година, а не Јерусалимски Патријарх, како су мислили многи неупућени истраживачи наше српске историје.
СРПКА ЦРКВА И СРБИ СУ ТОКОМ 3 ВЕКА ИМАЛИ СВОЈ МАНАСТИР У ЈЕРУСАЛИМУ
Који год Србин или Српкиња добије прилику да оде у Јерусалим, мора обавезно да обиђе и некадашњи српски манастир Светих архангела Михаила и Гаврила у старом граду који је данас под управом Јерусалимске патријаршије.
Прича о овом необичном манастиру мора да почне од констатације да је Србија у средњем веку била једна једна од најбогатијих држава и озбиљна европска сила која је поред српског манастира на Светој Гори Атонској, својеврсне српске амбасаде на најважнијем духовном месту православне Васељене, имала и свој српски манастир Светих архангела Михаила и Гаврила у самом центру Хришћанства, старом граду у Јерусалиму.
Обновитељ и нови ктитор манастира Светих архангела Михаила и Гаврила био је српски краљ Стефан Урош II Милутин (1282—1321) који га је подигао 1313. године, а сам манастир се налази се унутар зидина старог града у Јерусалиму (Хришћанска четврт), непосредно у близини Цркве Светог Гроба (Црква Васкрсења Христовог) и здања Православне Јерусалимске патријаршије.
Манастир је сазидан на темељима старог ромејског манастира ког су подигли Свети цар Константин и царица Јелена, а који се ту налазио од IV до IX века када је пропао у време Абасидског Калифата. Св. цар Константин и царица Јелена подигли су манастир на месту на коме се архангел Михаилo (Крсна Слава многих Срба) јавио цару и псалмопеснику Давиду. Када је према старозаветном казивању цар Давид пребројавао народ у Израиљу и Јудеји противно вољи Божијој, Бог се разгневи на њега и опомену га преко пророка дајући му три могућности приликом избора казне. Иако се цар пред Гсоподом покајао, морао је изабрати једну од три казне: седам година глади, три месеца гоњења од непријатеља или помор становништва. Цар је изабрао трећу када је према старозаветном казивању страдало седамдесет хиљада Јевреја. Након тога Св. архангел Михаило спусти мач у корице и храм је уз посвету Св. архангелима сазидан на месту на коме се то догодило. И дан данас, ово место је обележено сребрним стубићем у средишњем делу храма до олтара и видљиво је за посетиоце.
Српски краљ Милутин се одлучио на куповину овог запустелог ромејског манастира и подизање новог у част велике ромејске победе над Турцима из 1313. којој су Срби дали кључни допринос, а која представља и први сусрет Срба и Турака на бојном пољу. Манастир је подигнут за потребе српских калуђера у Светој земљи у којој је српско присуство, посебно монаха и ходочасника у континуитету бележено и одржавано још од времена великог жупана Стефана Немање, потоњег Св. Симеона Мироточивог.
Дакле, подизање овог манастира уско је везано за један историјски догађај о којем се данас, нажалост, врло мало зна у широј јавности. Он је сазидан као уздарје Творцу и Његовим архангелима после велике победе српске војске над Турцима у Малој Азији. О том догађају писао је летописац краља Милутина и чувени архиепископ српски Данило II, познат као ктитор цркава посвећених Богородици Одигитрији и Св. Николи у оквиру Манастира Пећке патријаршије, иначе седишта Српске православне Цркве. Он у свом летопису вели како је краљ Милутин своме тасту, ромејском цару Андронику II Палеологу (1282—1328) притекао у помоћ против Персијанаца (како су Ромеји иначе у то време звали Турке) пославши своје елитне ратнике под вођством чувеног српског витеза и војводе Новака Гребостека који је до ногу потукао те исте Персијанце тј. Турке. Војвода Новак је тако убедљиво поразио Турке и очарао Ромеје својим ратничким умећем да је архиепископ српски Данило записао да су ”Срби њихова тела секли као трску“. Коначно, после ове победе је краљ Милутин подигао манастир Светих архангела у Јерусалиму придодајући му и новоизграђене конаке, малу болницу и гостионицу за све српске и словенске монахе и поклонике у Светој земљи. Како стоји у једној повељи коју је касније издао цар Душан током 1350. године, српски краљ Стефан Дечански је овај храм додатно украсио, утврдио и даривао.
Како би српски православни манастир очувао самосталност, били су му потребни приходи. Сам манастир уклештен међу зидинама старог јерусалимског града, није имао никаквих обрадивих површина нити метоха, па је цар Душан Силни овој задужбини свога деде краља Милутина обезбедио стални приход. Српском манастиру у Јерусалиму дарована је и половина великог прихода манастиру Св. Николе на Врањини—острву на Скадарском језеру— који заједно са свим његовим метосима постаје метох овог манастира, а повељом издатом 1350. године јерусалимски српски манастир добија и 500 перпера годишње, као део прихода који су Дубровчани уплаћивали српским господарима за уступање Стона и Пељешца Дубровнику. Од тада су у Дубровник редовно одлазили српски монаси који су педантним Дубровчанима морали сваки пут да донесу пуномоћје срског владара као доказ да су они заиста сабраћа српског манастира у Јерусалиму, а што је све сачувано у Дубровачком архиву који је посредством краља Александра Карађорђевића враћен из Беча у тадашњи српски Дубровник 1920. године и данас чини најбољу грађу за изучавање српског средњег века.
За време цара Уроша српски манастир у Јерусалиму је примао додатних 100 перпера годишње од прихода који су Дубровчани уплаћивали на име уступања Стона и Пељешца. У овом српском манастиру у Светој земљи почели су да се окупљају не само српски монаси и ходочасници, већ и руски монаси, који тада нису имали свој манастир тамо.
Манастир светих Архангела је примао ове приходе све до 1501. године када је овај дубровачки доходак услед све отежанијих веза са Блиским истоком прешао на светогорске манастире Хиландар (највећи део) и Св. Павле. Занимљиво је да је етнички српска и изразито римокатоличка Дубровачка република поштовала ово завештање српских владара уплаћујући овај уговорени износ Србима Светогорцима све до XIX века и пропасти Дубровачке републике 1808. године.
Српски манастир у Јерусалиму се одржао и поред тешких политичких прилика у српским земљама, а 1504. године је чак био и обновљен. У кодексном рукопису Грка Атанасиоса Ипсиландиса, писаном у 18. веку, а који је тек недавно пронађен у библиотеци манастира Св. Катарине у Синају (Египат), стоји да су ”Срби монаси, који су били под јурисдикцијом пећког архиепископа одавно обитавали у манастиру Св. Архангела у Јерусалиму и управљали њиме”, а што се односи на његов опис догађаја у Јерусалиму из 1553. године.
Нешто раније, 1400. године један руски архимандрит Гретеније пише да манастир стоји на старозаветном месту у Јерусалиму на коме је Бог уништио асирску армију од 108 хиљада војника.
Две деценије касније, један руски ђакон Зосим пише да манастир припада српском братству и да се игуман овог српског манастира зове Пајсије. У једном тренутку током 16. века овај манастир је постао метох једног од најчувенијих православних манастира Св. Саве Освећеног (Мар Саба) који се налази у пустињи измећу Витлејема и Мртвог мора, а што турски султан и тадашњи владар Јерусалима Сулејман Величанствени потврђује једним ферманом из 1537, док то исто чини 1601. године и један од његових наследника султан Мехмед III.
Руски монах Василије Посњаков је током свог поклоништва Светој земљи између 1558. и 1561. нашао у манастиру Св. архангела српске монахе који су ту послати из манастира Св. Саве Освећеног и поменуо како су двојица од тих монаха ишла у Русију код цара Ивана IV Грозног како би измолили новац за обнову манастира, а затим у Цариград код турских власти да би за ту обнову добили дозволу.
Са пропашћу и страдањем српских средњовековних држава, српски манастир у Јерусалиму помажу, дакле, и руски владари и бољари.
Из једне хрисовуље чувене Маре Бранковић, супруге султана Мурата II и ћерке српског деспота Ђурђа Смедеревца, види се да је овај манастир у другој половини 15. века био једно време опустео, вероватно од заразе колере која је у неколико наврата харала градом. Почетком 17. века путописац Јан Кутвик процењује да се у српском манастиру налази више од 100 монаха.
Током прве половине 17. века почињу и страшни упади бедуинских племена који пљачкају манастир при чему је доста страдало и само братство.
Уз губљење српске државне самосталности, српским монасима понестаје сталних прихода које су добијали од српских владара и великаша, а смањује се и број Срба ходочасника, те су били принуђени да зарад опстанка православља у граду Јерусалиму свој српски манастир уступе православном грчком јерусалимском патријарху Теофану 1623. године.
Манастир се и данас налази под управом Јерусалимске патријаршије, а њиме је Пећка архиепископија и патријаршија преко српских монаха управљала свеукупно око 300 година. Руски архимандрит Порфирије Успенски, који је као шеф руске мисије у Јерусалиму средином 19. века боравио у манастиру Светих архангела, тврдио је да су Свети aрхангели ”најлепши манастир Светог града” и да у њему има много икона и 40 ћелија, а да је манастир био у стању да прихвати око 200 поклоника. У даљем опису говори да су се у манастиру налазиле трпезарија, болница, ризница и ”дивна библиотека” са грчким, латинским и црквенословенским рукописима и старим штампаним књигама.
И данас се неке од српско-словенских рукописних књига из овог манастира налазе у библиотекама Кијевске духовне академије, Москве, Санкт Петербурга, Ватикана, православног манастира Свете Катарине и Православне грчке патријаршије у Јерусалиму, где је недавно пронађен илуминирани рукописни ”Поклоник” српског монаха ”смерног Гаврила Тадића” из 1662. године.
1848. Београдски митрополит и бивши професор карловачке богословије Петар Јовановић шаље прву српску духовну мисију у Јерусалим која се под благословом јерусалимског патријарха усељава у некадашњи српски манастир Св. Архангела. Ова духовна мисија, као и учени Срби који су касније походили манастир, наилазили су у њему на старе српске књиге и рукописе од којих су неки пребачени у Србију и похрањени у зграду Народне библиотеке на Косанчићевом венцу срушене током немачког бомбардовања Београда априла 1941. године где трајно нестају.
Претходно је на Париској мировној конференцији 1920. године Никола Пашић покренуо питање српског манастира у старом делу града Јерусалима, као и питање осталих српских светиња у Палестини када се одлучивало о британском и француском мандату на Блиском истоку. Током боравка краља Петра II и југословенске владе у егзилу у Каиру и Јерусалиму 1941. и 1942. године, јерусалимски патријарх је уступио стари српски манастир Св. архангела Михаила и Гаврила за молитвено место избеглим српским званичницима и официрима о чему постоје сведочења потоњег председника краљевске владе и највећег српског правника Слободана Јовановића.
Манастир је славио као своју Крсну Славу Сабор Св. Архангела Михаила и Небеских сила 21. новембра по новом календару, а која је и иначе била једна од Слава Немањића што је био и један од Милутиновог мотива за зидање односно обнову овог манастира. Манастир је саграђен од тесаног камена, са каменим подом. Поред самог храма, некада се налазило и много других зграда и монашких ћелија са дотоком свеже бунарске воде које су биле опасане великим оградним зидом.
После крсташких ратова, у којима се западна Европа веома лоше понела према Светом граду Јерусалиму, ниједна европска династија изван Византије у средњем веку није имала тако чврсте везе са овим градом као српски владарски дом Немањића.
Снажне везе су очували и каснији господари српских земаља Лазаревићи, Котроманићи, Бранковићи, Балшићи, Црнојевићи, Петровићи, Обреновићи и Карађорђевићи који су походили и даривали српска и православна светилишта Јерусалима.
Многи црквени великодостојници, патријарси, монаси, и побожни Срби ходочастили су Јерусалим и манастир Св. архангела Михаила и Гаврила. Међу њима су поред светих Немањића и других српских владара били и патријарх српски Арсеније III Чарнојевић (1683.) који је манастиру подарио јеванђеље на црквенословенском језику, митрополит београдски Михаило (1883.), патријарх српски Герман (1959.), патријарх српски Павле (1994.). Манастир и данас походе многи црквени великодостојници, монаси и побожни Срби ходочасници.
Српски манастир Светих архангела Михаила и Гаврила је и даље на истом месту у светом граду Јерусалиму, унутар зидина Старог града, у његовом хришћанском делу и очуван је у врло добром стању. Налази се у Улици Св. Фрање бр. 9 (Saint Francis Street 9), у непосредној близини Цркве Светог Гроба.
У самој библиотеци Јерусалимске патријаршије, која је недавно комплетно обновљена, може се наћи богата ризница српско-словенских рукописних књига које потичу из српског манастира Светих архангела Михаила и Гаврила.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име