Сликар, скулптор и архитекта Микеланђело Буонароти рођен је у Италији, Капрези 6. марта 1475. Током 70-годишњег стваралаштва заслужио је готово митску славу као један од највећих „људи ренесансе“ коме су се клањали папе и краљеви.
Брилијантан, немирног духа, створио је ремек дела којима се свет диви већ пола миленијума („Давид“, „Пијета“, „Сикстинска капела“).
- Љубоморни супарник му је поломио нос у младости.
Микеланђело је, као тинејџер, послат да живи и учи у кући Лоренца де Медичија (Лоренцо Величанствени), једног од највећих заштитника уметности и примарног фирентинског ктитора. Учио је у школи тада цењеног уметника Гирландаја, и убрзо се наметнуо супериорним умећем (прича се да су му четкица и длето стајали у руци као да је рођен с њима). Његов ривал Пјетро Торођијано толико је био разјарен због надмоћи Микеланђеловог талента, али и оштрог језика, да га је једном приликом снажно ударио по лицу, тако да му је нос био унакажен до краја живота. „Носиће мој потпис са собом у гроб“. писао је Торођиано
- Започео је свој успон ка бесмртности након неуспеле преваре.
У ранијем периоду каријере, Микеланђело је исклесао (сад изгубљено дело) Купидона у античком стилу. Кад га је Лоренцо де Медичи угледао, предложио је уметнику сложену превару: „Ако би је (скулптуру) дорадио тако да изгледа као да је тек ископана, послаћу је у Рим, где би помислили да је аутентични антички примерак и продаћеш је за више новца.“ Уметник је пристао и вајни Купидон продат је кардиналу Рафаелу Риарију под изговором да је недавно откривено археолошко чудо. Риаријо је начуо гасине о превари и добио је новац назад, али је био толико импресиониран Микеланђелом да га је позвао на састанак у Рим. Млади скулптор остао је у „вечном граду“ неколико године, где је исклесао „Пијету“, дело којем дугује своју славу.
- Исклесао је “Давида” из одбаченог блока мермера.
Микеланђело је био познат по томе што је био изразито строг и избирљив кад је у питању био мермер за скулптуре, али чувени „Давид“ направљен је од блока који су остали уметници одбацили као неподесног и немогућег за обраду. То је и био главни мотив зашто је он изабрао баш тај камен, јер тиме се издвојио од осталих уметника. Позната као „Џин“, масивна плоча била је извађена зарад градње фирентинске катедрале, али је напуштена 40 година пре Микаланђелове одлуке. Направио је мит од себе јер се преставио као „изабрани“, који ће исклесати најимпресивнији кип на свету. Из данашње перспективе, био је у праву. Када је почео да обрађује камен 1501, затекао је трагове длета исфрустрираних претходника, што га је додатно мотивисало. Знамо какав је статус у светској уметности дело заузело, али нова истраживања открила су да статуа брже пропада од осталих мермерних кипова због лошијег квалитета камена.
- Радио је за девет различитих папа.
Од 1505, Микеланђело је радио за 9 „понтифекса“, од папе Јулија ИИ, до Пија ИВ. Највеће дело које је урадио у служби „свете столице“, било је осликавање „Сикстинске капеле“ 1541. године. Његов однос са папама није увек био пријатан, нарочито се често сукобљавао са папом Јулијем ИИ, чији су амбициозни пројекти убрзали Лутерову реформацију на северу Европе. Позната је анегдота, када је папа Јулује послао по Микеланђела, управо ради осликавање капеле папе Сикста, он је одговорио: „Уколико сам му потребан, нека ме лично позове“ – што је незамислив потез у оно време, али који сведочи о величини и угледу који је Микеланђело уживао.
- Убацио је свој лик у нека од својих најпознатијих дела.
Микеланђело је ретко потписивао своја дела и оставио је релативно мало званичних аутопортрета, али је повремено притајено убацивао своје лице на неке слике и скулптуре. Најславнији од ових тајних портрета налази се на „Сикстинској капели“, прецизније на детаљу „Последњи суд“, где свети Бартоломеј у руци држи одрану кожу, чије лице подсећа на уметниково.
- Пројектовао је форентинска војна утврђења.
Становници Микеланђеловог родног града 1527. године протерали су владајућу породицу Медичи и успоставили републичку владу. Упркос томе што је у то време радио за папу Клемента ВИИ (из породице Медичи), Микеланђело је подржао нови режим, скицирао је бедеме за нове војне осматрачнице и проучавао одбрамбене зидове других градова, како би ојачао фирентинске. Његов уплит у одбрану града показао се као значајна препрека за папину војску која је дошла да га поврати, и Фиренца је као слободан град преживела 10 месеци. Када је најзад пала у августу 1530, Микеланђело је могао да буде осуђен као издајник, али му је папа Клемент опростио и опет га узео у службу. Ипак кад је папа умро 1534. године, Микеланђело је побегао Рим, у ком је остао до смрти.
- Био је надарен песник.
Микеланђело је најпознатији као сликар и вајар, али је у своје време био цењен због своје поезије. Написао је неколико стотина сонета и мадригала као белешке на скицама. Његова поезија користи се обимним играма речи и бави се опсежним темама – од секса до старења, па чак и о слабој бешици („цев која капље тера ме рану зору“). Ниједна од песама није званично објављена за његовог живота, али су циркулисале у песничким круговима Рима 16. века.
- Радио је до саме смрти.
Микеланђело је провео своје златне године надгледајући радове на Цркви св. Петра у Ватикану. Чак и кад је био превише стар и слаб да долази редовно на градилиште, није изгубио радове из вида, и слао је израчуне и скице од куће.Ипак је скулптура била Микеланђелова права љубав, и наставио је да обликује мермер у свом атељеу до самог краја. Само неколико дана пре смрти (88. година) радио је на такозваној „Ронданини Пијети“.
- Вандализована су два његова највећа дела.
Ментално нестабилни геолог Лазло Тот 1972. године прескочио је заштиту и ударио чекићем „Пијету“. Силина ударца одвалила је Мадонин нос и лакат, као и део веа. Рестаурација је трајала 10 месеци, пре него што је „Пијета“ била опет изложена, овај пут иза заштитног стакла. Слична судбина задесила је „Давида“ 1991. године, када је анонимни насилник длетом откинуо део палца левог стопала.
Извор: Курир
