Фијакери се најпре појављују у Француској, крајем 17. века, да би затим стигли и у Беч.
Функционисали су по једноставном принципу. Биле су то једнозапрежне или двозапрежне кочије којима је управљао фијакериста, најчешће харизматичан човек, певљивог гласа, који је знао и сјајно да звижди.
Он би вас, за одређену суму новца, транспортовао од свог стајалишта до жељене локације, наравно, за одређену суму новца.
Крајем 18. века, у Бечу је било око 700 фијакера, а тада, 1790. године почиње њихова нумерација и регистрација.
У Нови Сад фијакери стижу око 1850. године, а убрзо се њихов број повећава.
Прво стајалиште за фијакере у Новом Саду постављено је на локацији данашњег Трга слободе, где се касније налазило и аутобуско стајалиште.
У другој половини 19. века, све веће ширење града условило је и потребу да се уреди превоз грађана у Новом Саду.
Новосадски Магистрат је 1884. године добио надлежност за издавање дозвола за јавни превоз путника у Новом Саду. Посебним прописима уређен је изглед кола, радно време, као и ценовник.
У то време, превоз се осим једнозапрежним и двозапрежним кочијама одвијао и омнибусима – великим кочијама, намењеним за превоз шест или више путника.
Касније, дошли су трамваји, па аутобуси, а фијакери и фијакеристи полако су кренули у заборав.
Више нису били ни најбржи, ни најисплативији вид превоза, али су посао успевали да одрже шармом и пружањем јединствене прилике за вожњу коњском запрегом.
Тако је било све до 1970-их година, када је престао са радом и , како кажу, последњи фијакериста, чика Јаника.
Данас, фијакер се на улицама Новог Сада може видети најчешће у склопу неких манифестација, најчешће зими.
Градске инфо
