Фарисеј који се молио и благодарио Богу за своје врлине није слагао, већ је говорио истину, и није због тога био осуђен. Ми смо дужни да благодаримо Богу, када год се удостојимо да учинимо било шта добро, јер нам је Он помогао и садејствовао у томе. Није, дакле, фарисеј део осуђен због благодарења Богу за своје врлине, као ни због тога што је рекао: „Нисам као остали људи“, већ зато што се окренуо према царинику и рекао: „Или као овај цариник“. Он се тада подвргао осуди зато што је осудио саму личност (цариника), само расположење душе његове, укратко речено, сав његов живот. Због тога цариник отиде оправдан, а не онај (Лк. 18, 11).
Само Богу припада да оправдава или осуђује, јер Он зна свачије душевно стање и снагу, стремљења и дарове, телесни састав и способности, и у складу са тим Он праведно или осуђује или оправдава свакога… Јер ко може истински знати све то осим Јединога, Који је све створио и све зна.
Каткада ми не само да осуђујемо, већ и омаловажавамо ближњега. Јер једно је осуђивати, а друго понижавати. Понижавање је када човек не само осуђује, већ и презире другога, гнушајући га се и одвраћајући се од њега као од какве гадости, а то је горе од осуђивања и много погодније.
