Јован Владимир био је владар Дукље, најистакнутије српске кнежевине тог доба, од око 1000. до 1016. године. Његова владавина одвијала се током дуготрајног рата између Византије и Самуиловог царства.

Био је у савезништву са Византијом, што му није помогло да заштити своју земљу од цара Самуила, који је освојио Дукљу 1009/1010, а њега утамничио у Преспи, на југозападу данашње Македоније.

Према Летопису Попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара је, заволевши заробљеног кнеза, измолила оца да је уда за њега. Цар је дао Косару за жену Владимиру, а затим свог новопеченог зета вратио на дукљански престо да влада као његов вазал.

Ово је вероватно народна, улепшана и романтизована верзија брака из интереса. У стварности, овај брак је могао бити резултат политичке процене Самуила, који је можда сматрао да ће му Владимир као зет бити вернији и кориснији вазал. Решивши на овај начин питање Дукље, цар се могао боље концентрисати на Македонију и Тесалију, где је било главно жариште сукоба са Византијом.

Како било, након ослобођења Владимир се вратио на престо, а са собом је довео и краљицу. Он и Косара су живели у складом браку, али нису имали деце.

Крст у истој породици већ вековима

Реликвија везана за Светог Јована Владимира је крст за који се верује да га је држао у рукама када су га погубили.

Тај крст се традиционално чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије. Свети Јован Владимир се сматра небеским заштитником овог града.

Народно предање памти Владимира као побожног, праведног и мирољубивог владара. Ништа не указује на то да је Владимир на било који начин учествовао у ратним напорима свог таста. Тај рат је кулминирао 1014. године византијском победом над Самуилом.

Цар је недуго након тога преминуо, а по наређењу његовог синовца Јована Владислава, који је преузео власт над царством 1015. године, Владимир је на превару убијен 22. маја 1016. године. Одрубљена му је глава испред једне цркве у Преспи, где је и сахрањен.

Недуго потом признат је за свеца и мученика и тако је постао први српски светац.

Косара је, према предању, пренела његове мошти у манастир Богородице Крајинске, у цркву близу његовог двора на југоистоку Дукље. Од 1381. године мошти су чуване у манастиру Светог Јована Владимира код Елбасана, а од око 1995. године у Саборној цркви у Тирани, седишту Албанске православне цркве.

 

istorijskizabavnik.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име