На Фејсбук страници Громаде филмске изашао је текст о првој великој звезди која је потекла са ових простора.

Преносимо га у целости.

“Човек који је знао пет светских језика, али се увек потписивао на ћирилици, чак је и аутограме странцима давао искључиво на матичном писму. Талентован певач, виолиниста, као пливач учествовао на Олимпијским играма, а најбитније од свега, он је први Србин који је био велика звезда европског и светског филма, а врло вероватно и највећа свих времена са ових простора.

Kраљ Александар када му је уручивао орден Светог Саве, у Београду су га дочекале десетине и десетине хиљада људи, завладала је хистерија какву је у то време само Рудолф Валентино могао произвести на светском нивоу. Забележено је како су му се девојке дословно бацале под аутомобил.

Рудолфу је управо и требало да буде наследник. После изненадне и преране смрти латино заводника број 1, тражио се суперстар који већ има реноме, харизму, стас и који је већ изграђено име и препознатљиво лице на платну. Међутим као што Радета Шербеџију деценијама јак словенски акценат сабија на улоге злих Руса у америчким филмовима, тако је њега коштао озбиљне холивудске каријере (мада је упао у пар наслова) пошто је звучни филм у то време кренуо да цвета и није се могао неко са тако очитим неамеричким нагласком стављати у прве редове.

Поменути догађаји са Александром и Рудијевом смрћу одвијали су се крајем ’20-их година прошлога века, а ако се вратимо на 1. јануар 1894. добићемо дан рођења нашег вечерашњег јунака. Место је Нови Сад, мада по неким изворима је рођен у Будимпешти иако је увек уписивао да му је НС родно место због осећаја поноса који га је везивао за тај град. У Новом Саду је свакако одрастао, али га је пут касније нанео ипак у поменуту Будимпешту, па у Беч у ком је после И светског рата кренула његова филмска прича, а наставила се у Паризу и осталим већим престоницама Старог континента.

Он је у десет година од уплива у глумачке воде до оног светосавског ордена и замало холивудског сна постао врховно божанство европске кинематографије, а нарочито су запажена нека француска остварења (“Уметничка душа”, “Гола жена”, “Сирена Моргана”), као и неколико њих са каснијим редитељем “Kазабланке” Мајклом Kертизом (“Дама са сунцокретом”). Тридесете и почетак четрдесетих су такође били његово време, а своју славу није испуштао него је наставио рад у најбољим европским продукцијама. За то време је са такође нашом иконском Итом Рином снимио и “Принцезу корала” (1937) на Јадрану, што је један од првих копродукцијских филмова тадашње Југославије.

Други светски рат је однео и његов статус главног глумца. Након неколико снимљених љубавних филмова под нацистичким режимом, примирио се до краја рата, те сачекао боља и независнија времена за уметнике. Од четрес пете до краја живота (1962) радио је мање роле, а најзначајнији филм у ком је глумио је врхунски ноар трилер Луја Мала “Лифт за губилиште” са Морисом Ронеом, Жаном Моро и Лином Вентуром. Последњи наслов икад му је “Путовање” такође великог Анатолеа Литвака. Преминуо је од стомачног канцера, а сахрањен је у Минхену.

Да не буде да мора америчка амбасада да нам направи рекламу не бисмо ли се упознали са својим великанима, ето можемо и сами. Момчина која је са поносом увек истицала своје порекло и који је још у СФРЈ био заборављен, данас већ под метрима прашине, а то никако није заслужио, имао је свој циклус у Kинотеци пре пар година, међутим још увек ни близу то није признања које би говорило у име свих нас: поносимо се и ми њим. Ваљда ће га некад бити.

Толико велики да је морао имати два имена – Светислав Иван Петровић!”

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име