О Арсенију, првом игуману Манастира Високи Дечани, остало је сачувано мало података у историјским изворима. Не знамо ни годину ни место његовог рођења, као ни годину његове смрти. Сва је прилика да је умро и сахрањен у Дечанима.
Сви забележени подаци о игуману Арсенију односе се на његову значајну улогу у подизању Дечана.
Његово име први пут се јавља у оснивачкој Дечанској хрисовуљи издатој 1330. године.
Писани траг о Арсенију налази се и у „Типику“, који је игуман поручио око 1335. године, за потребе литургијске службе у Дечанима. Две године касније он је наручио да се препишу и „Поуке Јефрема Сирина“.
Арсенија спомиње и архиепископ Данило у Душановом додатку Друге дечанске хрисовуље.
Арсенијеве фреске у Дечанима
Да је Арсеније имао велику улогу у изградњи Дечана закључује се на основу саме чињенице да је био први игуман те светиње, у време када је она подизана, као и на основу његова два портрета насликана у Цркви Христа Пантократора.
Први портрет настао је око 1340. године и налази се у пролазу ка олтару параклиса Светог Димитрија. Изнад игумана Арсенија насликан је Свети Арсеније, његов имењак и патрон, којем је дечански игуман посветио молитвени натпис на српскословенском језику који у преводу на српски језик гласи:
„Пустиножитељу Христов, Свети Арсеније, припадам теби, грешни раб твој Арсеније с твојим светим именом, и молим се твом светом лику, прими ме у твоје стадо пустиње, не би ли ме грешног, твојим светим молитвама, помиловао Христос у судњи дан“.
Тај портрет сведочи о блиској вези Стефана Дечанског и Арсенија јер се налази у непосредној близини краљевог портрета на којем он приноси своју задужбину Христу.
Други портрет са натписом на српскословенском језику налази се западном зиду припрате, а по свој прилици изведен је у неком времену између 1343. и 1345. године. На њему је игуман Арсеније приказан како се погнуто молбено обраћа Светом Сави. Поред првог поглавара Српске православне цркве насликан је архиепископ Јоаникије.
Још два натписа у којима се помиње Арсеније
Поред поменутих портрета, о делатности игумана Арсенија сведоче и два друга натписа на зидовима Цркве Христа Пантократора.
Први, написан на грчком језику, налази се на греди и суседном ступцу у претпоследњем травеју према истоку, наспрам поткуполног простор, у северној певници, а настао је 1339/1340. године.
Други, написан на српскословенском језику, налази се у наосу над западним улазом. У питању је ктиторски натпис цара Душана, који је настао 1347/48. године и који гласи:
„По вољи Божјој и уз помоћ Светог Духа у Тројици живописа се овај храм господа Бога Сведржитеља за спомен и успомену господина Богом просвећенога и светороднога и светога и самодржавнога све српске и поморске земље Стефана краља Уроша Трећега, коме нека је вечни помен, у дане сина његова благовернога и светога и славнога и превисокога господина првога цара Стефана све српске и грчке и поморске земље, и сина његова Стефана краља Уроша, године 6856 (1347/1348), индикта 11. Бог да прости првога игумана Арсенија, који се трудио о месту овом светом“.
Последње помињање у изворима и учешће у канонизацији Стефана Дечанског
Последњу вест о Арсенију доноси још један дечански игуман Григорије Цамблак у свом делу „Житије Светог краља Стефана Дечанског“, насталом почетком 15. века. Он наводи да је краљ „дозвао… Арсенија, мужа остарела у врлинама и довољно изнуреног испосништвом“ и уручио му оснивачку повељу Дечана. Касније је Стефан Дечански поверио Арсенију и „много злата“ након што је Свети Никола краљу најавио смрт. Такав избор речи несумњиво указује на то да је Арсеније био значајна личност блиска краљу.
За крај, треба додати да се претпоставља да је игуман Арсеније, поред велике улоге у подизању Дечана, имао и примарну улогу у учвршћивању култа Светог Стефана Дечанског, који је канонизован 1343. године.
Ауторка историчарка Даринка Трбојевић
Извор: Српска средњовековна историја
