Претеча Београдског универзитета, иако скромна, Велика школа на Дорћолу данас мора да представља прави понос Србије која је током 19. века започела велику трансформацију од периферије Отоманске империје ка европској држави.
Све је почело да се мења, преко ноћи, а потреба за високим образовањем озбиљно је схваћена одмах после Првог српског устанка. Школа је, наиме, отворена 1808. године у време када је Београд још личио на турску касабу и био само једна мала варош под моћном тврђавом.
Заправо, сама државност Србије била је упитна у том тренутку, одлучујуће битке устаника су се још водиле, прилике се мењале, а неки српски дечаци седели су мирно у једној соби и слушали своје предане професоре који су им с љубављу представљали историју, земљо-опис, језике, рачунање…
О томе како је излгедало предавање у чувеној Великој школи писао је Лазар Арсенијевић – Баталака у мемоарима “Историја српског устанка”, иначе, школски друг Вука Kараџића.
Заслуге за оснивање Велике школе званично се приписују Доситеју Обрадовићу. Занимљиво је да Баталака спомиње као оснивача Ивана Југовића (рођеног као Јован Савић), који је у сваком случају дао значајан допринос Великој школи.
Ипак, треба напометути да је реч о мемоару и да нам такви текстови преносе више атмосферу, утиске и сећања, него историјске чињенице. Баталака је дао драгоцени опис рада школе.
И сам је Kарађорђе ову идеју прихватио и, наводно, Југовићу дао једну турску кућу, плату и огрев за те потребе.
Сви српски синови који су показали нарочито знање у својим срединама у читавој земљи, ма из каквих породица да долазе, позвани су да се прикључе Великој школи. Међу њима је био и Kарађорђев син Алекса, као и син Васе Чарапића Илија. Један од ђака је био и Вук Стефановић, који је тек касније постао Kараџић. Баталака се овој скупини придружио тек у другом полугодишту, па је решио да “понавља” и да наредне године преслуша и предавања из првог полугодишта.
Спомињу се разна села и вароши одакле су пристизали ђаци: Kличевац, Жабари, Остружница, Азања…
Занимљиви су били називи предмета: “историја свемирна“, која је покривала градиво “од створења света, па до раздељења цркве“. Југовић је, по писању Баталаке, ђаке учио и рачунање, као и немачки језик. За историју су постојале и карте старог света.
“Он је одмах, са трошком од своје мале плате, почео издржавати и два сиромашна ђака (…) а чини нам се да је и на Вука трошио. Он је и велики број својих књига, српских и руских, својим ђацима предао да их побуди к читању и да на то слободно време од науке с ползом проводити могу”.
Југовића убрзо за катедром наслеђује Миљко Радонић, да би се касније број професора повећавао.
У то време читава школа била је једна учионица, тј. соба, у којој су боравиле две класе. Тек касније купљена је друга кућа – прекопута. То је била “двокатна” кућа са осам соба. Дограђена је још једна соба у којој су боравили сиромашни ђаци – може се рећи, први интернат.
У трећем полугодишту школу напушта Вук Kараџић “поводом што му се једна нога згрчила”.
У школу су увођени и нови предмети: “земљоописаније свеопште”, “право народно, право државно и начин суђења криминалног”, црквено појање, али и учења о српској и историји и географији важних европских држава.
“Никаквог написаног устројства ова Велика школа није имала. Љубав к отечеству и потреба земаљска написале су штатут за ову школу у глави правитељства и у души и срцу професора.” Није било строге поделе на сате и часове, професори су давали све од себе да науче српске ђаке, чак и “моралну науку” недељом и празницима.
Плату су професори добијали од државе у дукатима.
“А ђаци безусловно били су, иако никаквог закона школског написаног није било, расположењу својих професора потчињени.”
Ђаци су изучавали и борбене вештине: “фехтовање” сабљама и “егзерцир” пушкама. Школа је радила у најтежим временима, током Kаменичке битке и у тренуцима борбе за опстанак државе.
Ипак, слом Првог српског устанка је за неко време затворио ову школу. “Ах! Па зар је Србија морала пасти, у којој су се овако синови потхрањивали да је служе и да се ради ње жертвују”, закључује Баталака.
Калдрма
