Треба да опраштамо ономе ко нас је увредио, знајући да плата за праштање увреда превасходи плату за било коју врлину. А уколико због греха који нас је савладао нисмо у стању да праштамо, треба да, будући и злопатећи се, молимо Бога да нам се смилује и да нам да снаге за праштање. Притом, у свако време, на сваком месту и при сваком делу, треба да имамо намеру да се радујемо, када нас људи вређају различитим увредама, а не да тугујемо: не да се радујемо тек тако и без расуђивања, већ зато што имамо прилику да опростимо ономе ко је сагрешио (према нама) и да добијемо опроштај за грехове своје.
Јер у томе се састоји истинско богопознање, које је свеобухватније, које је свеобухватније од сваког знања , и помоћу кога можемо умолити Бога и бити услишени. Ово је плод вере, њиме се доказује наша вера у Христа, њиме узимамо крст свој и ходамо за Христом, оно је мајка првих и великих заповести, јер њиме можемо заволети Бога свим срцем својим и ближњега као самога себе. Ради тог богопознања треба да постимо, да пребивамо у бдењу и да обуздавамо своје тело, да би се наше срце и унутрашње расположење отворили и примили у себе то богопознање и да се више не би одвајали од њега. Ако будемо опраштали ближњима сагрешења, искусићемо да благост, која нам је тајинствено дата на Крштењу, дејствује у нама, не више неприметно, већ приметно за нашу свест и чула.
Св. Марко Подвижник
Из књиге Добротољубље за сваки дан