Црква Христова данас треба да се суочи са различитим проблемима који су присутни у савременом свету. Еколошка криза је један од таквих проблема, који има важне етичке последице за читаво човечанство.
Добро је познато да Православље наглашава духовно обраћење верујућих и настоји да верне води у овој епохи брзих промена. Православље са великом бригом гледа на немилосрдно гажење и уништавање природног окружења од стране људских бића, које има изузетно опасне последице за сам опстанак од Бога створеног света природе.
Према хришћанском учењу, етички однос човечанства према природи се налази унутар ових речи:
Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свих звери што се мичу по земљи… Ево, дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну… (Пост 1, 28-29).
Кроз ове речи људском роду је дата релативна власт, како би владао над природом у читавом космосу. Сва творевина, и небо и земља, су нам подређени, да нам служе и да раде за нас. Као што је то рекао професор Н. Заболоцки (Н. Заболотскy): „Створења Божија служе не Богу, ни анђелима, нити себи самима, већ једино човеку.“
С обзиром на тренутну ситуацију, Црква Христова не може да остане равнодушна. Основни догмат њене вере чини уверење да је свет створен од стране Бога Оца, кога исповедамо у Символу Вере као „Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог“.
У православном богослужењу постоје нарочите прозбе и јектеније за „благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских“, или за заштиту у случају елементарне непогоде. Ово је молитва из службе која се служи у време опасности од земљотреса:
„Земља, без речи, пак јеца и плаче: Зашто, о људи, зашто ме скрнавите многим злобама? Господ ме је дао вама али у целости часну: разумите и умилостивите Бога кроз покајање.“
Православна Црква кроз богослужења објављује ово дубоко разумевање творевине. Посебно се улога човека као свештеника творевине најјасније показује кроз литургијско богословље. Ми смо кадри да преобликујемо и променимо свет. По речима оца Димитрија Станилоја, стављамо печат свог разумевања и свог словесног делања на твар: „Свет није само дар, већ и задатак за човека.“
Читав универзум служи свом Творцу и приноси му дарове. У самом облику цркава и у постављању икона, мозаика и фресака унутар њих, налазимо умањену слику универзума, која разјашњава однос човечанства и остатка творевине према Богу. Јер ово је израз не само онога што је на земљи данас, већ онога што је на небесима и онога што ће доћи – есхатолошког обећања и искупљујућег преображења читаве творевине кроз спасење које је омогућио Исус Христос (упореди: Рм 8).
Молитве и псалми нам, на пример, говоре о посвећењу читаве твари. Свакога дана у вечерњим молитвама певамо 103. псалам који каже: Благословите Господа сва дела Његова, на сваком месту владавине Његове, благослови душо моја Господа. Он показује наше благосиљање свих елемената творевине. Освећење воде нам, пак, показује освећујућу и искупљујућу силу која се даје елементу творевине кроз црквено призивање Светога Духа.
bastabalkana
