Тиранија храбрости, снаге и држања до себе је свакако увезена са запада.Човек мора, баш мора, бити јак, срећан и насмејан. У супротном, етикетиран је као кукавица, слабић и лузер. И никада не сме да да на себе, мора увек да одговори, да се брани, да покаже зубе…
Такозвана „лака психологија“, која нам је стигла од истог добављача, сасвим сигурно то потврђује. А врло често се заборави како је танка линија између поноса и гордости. Док се у српској, словенској и, првенствено, традицији православних народа сматра да је патња та која оплемењује и продуховљује човека, у западњачкој психологији душевна патња је велико зло, мора се сместа победити и искоренити. Наводно је само срећан човек душевно здрав човек. Показати тугу и патњу чак је нецивилизовано. Заборавља се непобитна чињеница да постоји толико душевно здравих људи који нису срећни.
Лака психологија
Али, та чињеница не би продала књиге са насловима попут „Ви можете бити срећни“ (само купите ову књигу), „Реците збогом патњи“ (и провуците картицу), „100 разлога да волите себе“ (као ми ваш новац), „1000 начина за срећу“ и слични. Уклопити се у тековину садашњости и једнообразност, имати увек насмејано лице – представља се као начин да човек буде прихваћен, вољен и поштован. Што да не, ако се будемо „кезили“ и кад смо срећни и кад смо тужни, можда ћемо отупети на ово друго! Али, зар то неће бити као у песми Симе Пандуровића – „Сишли смо с ума у сјајан дан…“
Постоји, у књизи о животу Светог Нектарија Егинског, забележен следећи догађај – наиме, Св. Нектарије, тада декан богословског факултета, затекао је двојицу студената како се свађају. Упитао их је о чему се ради, и сазнао да не могу да се договоре око тога на кога је ред да риба купатила. Обојица су били веома гневни један на другог. Свети, тада само декан, рече им да иду сваки у своју собу и моле се један за другог док год их не прође гнев и љутња, а он сам задиже мантију, засука рукаве и лати се крпе и кофе клечећи. Студенти, у шоку, постиђени и неми, гледаху свог старог декана како клечећи риба под купатила без трунке љутње или прекора.
Око за око, зуб за зуб
Да ли је трпељивост тако ретка особина у данашње време, да је можемо наћи само у житијима светих? Kако смо се, уместо окретања другог образа, опет се вратили на „око за око, зуб за зуб“? Да ли је сурова истина да напоредо са напретком науке и технологије, опада људскост у човеку и човечност у људима?
Значајно различите погледе на тему трпљења или, старински речено – кроткости, имају западњачка психологија са једне стране, и словенска са друге. Ипак, на добром смо путу да присвојимо све са запада, па да никакве разлике више не постоје. Трендови диктирају поистовећивање са „америчким сном“, почевши од копирања начина одевања, до прихватања модерног поимања стварности. Све што је некада било срамота, сада је само предрасуда. Неписана правила домаћег васпитања сада су врло често повод за исмевање, „патријархално“ је исто што и „старомодно“, и тако у недоглед. Једино што смо добили „модерним схватањима“ је срозавање морала, померање граница пристојног, купаће костиме уместо хаљина, раније ступање у сексуалне односе, много више малолетничке деликвенције… Проблеми се не могу ни набројати.
Старомодне врлине
Све што се некада у нашој култури сматрало врлинама, последњих деценија на западу постаје повод за писање нових ставки закона. Сада је човеку уставом и законом гарантовано право на све. Послушност лако може постати мобинг, ћутање је саучесништво, трпљење нечега или некога лако бива прикривање злостављања. Врлине су злоупотребљене и обезвређене. Речју – непожељне. Некада су паметнији попуштали, сада се то просто не сме. Никако попустити, оћутати, истрпети…непожељно је. Сада је императив на томе да су речи наше прво оружје, и уопште не треба презати од посезања за њима, чак ни кад су преоштре, упркос Ршумовом упозорењу: „Ријеч реже грђе од сатаре…“
Нас су учили да можемо да имамо свакакво мишљење о особи, али да га задржимо за себе, а сада децу учимо да на увреде узврате истом мером, да случајно узурпатор не помисли да се дете плаши. Е, онда је то већ велики проблем… „Брани се“, „Што јој ниси рекла“, „Е, он је нашао теби да каже“, „Ма, што му ниси одговорио“, „Е, све сам им рекла у лице“ – покличи слични овима су одлике нашег века. Нигде ни трунке стрпљења, истрајности, доследности, покорности.
Свијету се не може угодити
Покорност је поистовећена са страхом, више се уопште не сматра врлином. Ако слушате и уважавате жену, онда сте папучић, ако слушате децу, онда сте их размазили, ако она слушају вас, онда сте им утерали страх у кости, а ако слушате и уважавате свекрву или родитеље, онда сте несамостални, ако они слушају вас, онда их „не шљивите два посто“. Све буде баш као у оној народној причи „Свијету се не може угодити“. А и не може, иако одсуство сваке послушности и претерана самосталност и одвојеност јединке воде у отуђеност од људи. Можда је златна средина баш у оној изреци „Сваку (реч) слушај, своју сматрај (исправном)“. Одлука је свакако на нама, као и последице те одлуке, па зашто нам онда речи не би биле благе, умови отворенији, срца мекша…
Уместо да се правите да вам није ништа и да је све сјајно, почевши од усиљеног осмеха, нађите неки фини кутак за разговор и поверите се пријатељу… Испричајте се, послушајте савет или речи утехе. Јер, упркос свим саветима, мудрацима, филозофији и психологији, зна се да нема апсолутне среће, али ни вечите туге. Човек је луковица обавијена са хиљаду љуски. Свака од њих нам је потребна и намењена баш нама. Нека очајавају они народи који нису имали Његоша да им открије неприкосновену мудрост: „Чашу меда још нико не попи да је чашом жучи не загрчи, чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију…“
Jasmina Jovanović
Detinjarije.com
