Подаци Републичког завода за статистику говоре да су 31. децембра 1903. у Београдском округу била 69.823 становника, а новоосновану „Политику” могло је да чита око 20.000 писмених људи
Иако је почетком 1904. године у Србији живело 2.671.505 људи, уредништво дневног листа „Политика” знало је да свега 423.433 становника земље спада у потенцијалне читаоце новооснованих новина – само толико њих било је писмено на почетку 20. века. Бројке изведене из Статистичког годишњака Краљевине Србије, које смо добили љубазношћу запослених у Републичком заводу за статистику, говоре да су само 351.791 мушкарац и свега 71.642 жене умели да читају, а у писмене становнике Београда спадало је непуних 20.000 житеља престонице. Ови подаци не треба да чуде ако се има на уму да је Краљевина Србија, којом је у то време владао краљ Петар Први Карађорђевић, била претежно земљорадничка земља у којој се чак 87 одсто породица бавило обрадом земље. Занатима се бавило око четири одсто породица, свега два процента бавило се трговином, а толико је било и јавних службеника, односно надничара. Свега 0,16 процената породица спадало је у свештеничке, сведоче подаци из Статистичког годишњака Краљевине Србије.
Супротно уобичајеном веровању да је просечна српска породица на почетку 20. века имала мноштво тањирића на трпези, бројке говоре да је највећи број породица – чак 122.570 њих – имао само једно дете. У Србији је на почетку 1900. године било 110.914 породица са двоје деце, 92.633 родитеља гајило је троје деце, 65.859 породица подизало је четворо деце, за петоро малишана определило се 38.736 родитеља, 18.355 породица имало је шесторо малишана, седморо деце расло је у 6.722 породице, 2.109 родитеља имало је осморо потомака, док је деветоро и више деце гајило 636 породица. Без деце је било 78.769 брачних парова.
И подаци о брачном статусу грађана Србије почетком 1900. године сведоче да је број неожењених и неудатих премашивао број оних који су стали на „луди камен”, с обзиром на то да чак 1.341.586 особа није изашло пред матичара. Судбоносно „да” изговориле су 1.015.233 особе, док је 131.677 спадало у категорију удовица и удоваца. Тачку на брачну заједницу ставило је 4.386 особа.
Подаци Републичког завода за статистику говоре да је 31. децембра 1903. Београдски округ бројао је 69.823 житеља, у Пожаревачком округу било је 34.152 становника, Нишки је имао 32.290 становника, Крагујевачки 30.960 људи, а Врањски 30.138 житеља. У Моравском округу живело је 28.113 становника, у Тимочком 15.186 људи, у Смедеревском 13.792 особе, у Ваљевском 12.557 житеља, у Подрињском 17.608 становника, у Пиротском 12.847 људи, у Крушевачком 11.057 житеља, у Ужичком 11.111 становника, у Чачанском 9.682 особе, у Топличком 7.147 житеља, а у Рудничком 2.903 особе.
У првој деценији 20. века главни град Србије изгледао је сасвим различито него данас, али је и тада у њему живела готово трећина свих житеља земље. Занимљиво је да је однос мушкараца и жена био драматично већи у корист припадника мушког пола – у Београду су 1900. године живела 40.302 мушкарца и свега 29.467 жена, а тај однос био је сличан и пет година касније, када је престоницу насељавало 46.089 мушкараца и 34.658 жена.
Ова појава тумачи се знатно већим приливом мушке радне снаге у Београд, али и већом смртношћу жена, нарочито током порођаја. Висока смртност и кратак животни век били су карактеристични за Београд на почетку 20. века – 1900. године просечна старост умрлих била је 31,7 година, а 1907. свега 32,98 година. Разлози су били повезани с нехигијенским условима живота и туберкулозом, која је у то време најчешће имала фаталан крај. На почетку 20. века број грађана друге националности у Београду је износио 13.457, а у попису из 1889. године наводи се податак да је у граду живео 4.341 Немац, 2.559 Јевреја, 1.008 Мађара, 731 Чех, 335 Хрвата, 263 Италијана, 225 Грка, 195 Румуна, 184 Цинцара, 178 Пољака, 96 Словенаца, 59 Француза, 58 Словака и 50 Бугара.
Politika
