Нико ме није приморавао да постанем свештеник. То сам жарко желео и Бог ми је дао да будем свештеник. О томе стално деци говорим на веронауци. Испуњен сам оним што радим као свештеник и вероучитељ, држим веронауку, испуњава ме и то што ми мој посао доноси духовно задовољство и желим и надаље тиме да се бавим. Да ствари стоје другачије, не бих могао да издржим у свештеничкој служби, која је узвишена и тешка.
Господ никога од нас не принуђава ни на шта. И ако себе приморавамо на било шта што се тиче вере, онда то треба да буде потпуно добровољно, а не под туђим притиском. На пример, пост је једна врста подвижничког самопринуђивања : ако хоћеш пости, ако нећеш, онда немој да постиш јер никакве користи нема од тог да на силу постиш и мучиш се и ропћеш. Какве духовне користи од тога да постиш и да се све време спориш са Богом. То је потпуно неправилно и непотребно. Ако постиш добровољно онда се радуј што се подвизаваш ради Бога. Међутим, никада не треба да притискаш друге да посте и да их прекореваш што не посте! Живи у духу хришћанске слободе и љубави. И што се више будеш учвршћивао у том духу, тим ћеш бити потребнији онима који су око тебе.
Када примораваш другог на било шта што се тиче вере, онда га само удаљаваш од себе и од вере! Остави му слободу да може чинити како хоће. Наравно, лако је о томе говорити а тешко је то применити у животу, зато што смо сви склони да своју вољу намећемо другима. Но, свагда треба да имамо на уму да тиме и себи и другима отежавамо живот.
Из књиге – духовни живот у свету без Христа
