Послушање је један од најтежих и најузвишенијих подвига у животу хришћанина. Укротити сопствени его, смирити вољу и предати је Божијем промислу кроз устројство Цркве значи победити самога себе, а то је, по речима светих отаца, највећа победа. Управо недостатак послушања био је узрок падова не само појединаца, већ и читавих заједница, па чак и епископа. Када се одбаци хијерархијски поредак и саборност, долази до раскола – а раскол је, по сведочанству Светих Отаца, најтежи грех после јереси.
Свети Јован Златоуст вели: „Ништа не раздражује Бога као раскол; чак ни крв мучеништва не може опрати грех онога који разара Цркву.“ (Hom. XI in Ephes.) Исти дух налазимо и код Светог Кипријана Картагинског: „Ко нема Цркву за Мајку, не може имати Бога за Оца.“ (De unit. Eccl.) Овим речима јасно се истиче да је Црква услов и простор спасења, јер је она, како каже Свети Игњатије Богоносац, „место где је епископ, тамо је и Црква.“
![Једна од сцена пакла, на јужном зиду припрате, приказује и да ће неки недостојни архијереји (јеретици, среброљупци...) завршити у паклу.[9][10] Сматра се да је Свети Сава идејни творац милешевске фреске Страшног суда.](https://www.cudo.rs/wp-content/uploads/2025/10/Screenshot_2.jpg)
Архимандрит Рафаил Карелин савремено сажима ово предање: „Господ је створио Цркву с јасном структуром где хијерархија служи као карике које сједињују човека с Богом, својеврстан канал посредством којег се благодат излива на земљу.“ Зато испадање из овог канала благодати значи губитак самих средстава спасења. Ван Цркве могу постојати само субјективни доживљаји и емоционална надахнућа, али не и реално присуство благодати.
Историја нас учи да су расколи увек остављали пустош за собом: народи су слабили, верници духовно пропадали, а мисија Цркве у свету бивала изобличена. Зато је за хришћанина најсигурнији пут – остати у послушању, у саборности, унутар јединственог тела Цркве, где Дух Свети дејствује и дарује живот вечни.
Д.Н.
