Он треба да расте, а ја да се умањујем
Јован 3:30
У првим поглављима, па и стиховима, свог еванђеља св.ап. Јован пророчку фигуру Крститеља, представља пре свега као сведока чији основни циљ и јесте да упућује на Христ. Ову тему коју је еванђелиста већ представио указивањем да је садржај Јовановог сведочанства имао два аспекта. Први, условно речено „негативни“ аспект његовог сведочења односио се на убедљиво одбијање да себи да неки нарочити значај и, изнад свега, да дозволи да буде идентификован као Христос (Месија). У складу са тим, други, „позитивни“ аспект Јовановог сведочења било је упућивање на Исуса, као оног које Христос. Ефекат Јовановог сведочења је очигледно био снажан и неки од његових ученика постали су први Христови ученици (ЈОВАНОВО СВЕДОЧАСТВО).
Тема, покренута још у прологу Јовановог еванђеља (Јн 1:6-8), ванредно снажно је развијена у сценама које следе (Јн 1:19-42) понавља се још једном у еванђељу што показује да је она за писца овог списа била нарочито важна. Разлог због којег је св. ап. Јовану било значајно да истакне овај моменат можемо само да нагађамо, али је врло вероватно да су ови моменти били део полемике између ране хришћанске заједнице и групе окупљене око личности Јована Крститеља која је у овом величанственом пророку препознавала месијанску личност и која је наставила да га сматра месијом и после његове смрти. Неки чланови ове јованитске заједнице према подацима које нам даје св. ап. Лука, приступили су ранохришћанској заједници, али засигурно је било и оних који то нису желели да учине и који су тај прелазак видели као одбацивање наслеђа свог учитеља.
Овакав сценарио потврђен је не само ванбиблијским историјским извештајима јудејског порекла, већ и чињеницом да је тврда струја Јованових ученика у наредним вековима образована у у заједницу тзв. мандејанаца. Унутар ове заједнице развило се (вероватно као реакција на бројна преобраћења чланова заједнице у хришћанство) учење да је Исус Христос лажни Месија који је изобличио изворно учење Јована Крститеља. Иако малобројна, мандејска заједница постоји и данас, а њених припадника има у Ираку, Ирану, САД и Аустралији. Назив заједнице потиче од арапске речи манда (знање), а припадници ове заједнице своје порекло изводе од првоствореног Адама. Прихватају неке од пророка, док друге одбацују. Авраама и Мојсија су сматрали лажним пророцима, а прихватали су као пророке личности из библијске праисторије (Авеља, Сита, Еноса, Ноја, Сима и Арама). Богослужбена места су им неизоставно у близини река будући да је вода била кључни елемент њиховог култа.
У време настанка еванђеља поменута учења мандејанске заједнице вероватно да нису постојала, а сама јованитска заједница је у том тренутку била само још једна у низу јеврејских „секти“ (баш као што су то били и хришћани у почетку) окупљена око учења свог оснивача, снажне пророрчке личности Јована Крститеља. Даљи развој ове заједнице водио је све већем дистанцирању од хришћанске заједнице са једне и јудејске заједнице са друге стране. Може се, стога, претпоставити да је током првих деценија развоја хришћанског покрета долазило до сусрета и полемике између Јованових ученика и хришћана. Начин на који се Јован Крститељ представља у четвртом еванђељу може се препознати као полемика са чврстом струјом јованитске заједнице.
Писац еванђеља их враћа на речи самог Јована Крститеља, на суштинску поруку његовог деловања и тврдњу ја нисам Христос (Јн 1:20) која се повавља и у одељку који који тема овог текста: Ви ми сами сведочите да рекох: ‘Нисам ја Христос него сам послан пред њим’ (Јн 3:28).
Ове Јованове речи представљају одговор на исказе његових ученика који су били узнемирени чињеницом да су њихова дојучерашња сабраћа окупљена око Јована Крститеља, сада предвођена Исусом започела да делују на начин сличан њиховом, односно са праксом крштавања:
потом дође Исус и ученици његови у јудејску земљу, и ту борављаше с њима и крштаваше... Тада настаде распра међу ученицима Јовановим и неким Јудејцем око очишћења. И дођоше Јовану и рекоше му: Рави, онај што беше с тобом преко Јордана, за кога си ти сведочио, ено крштава, и сви иду њему (Јн 3:25-26).
У наведеним речима се јавља занимљива формулација. Расправа између Христових и Јованових ученика је одређена, наиме, не као раправа око (права) крштења, већ као расправа око очишћења. Овај детаљ нам открива да је заједница окупљена око Јована Крститељ прехришћанско крштење разумевала у контексту ритуалног прања – очишћења.
Ритуална прања су била честа и позната пракса код Јевреја Христовог времена. Она су у неким заједницама и покретима са краја прехришћанске и почетка хришћанске ере добила значајну улогу која није одражавала само ритуално-хигијенске концепте, већ је носила и метафорично значење моралног очишћења. Као таква она се вероватно спроводила међу есенима и заједницама које су се развиле из есенске заједнице (нпр. заједница Новог савеза из Дамаска). Јованитска заједница образована око крститеља се, стога, вероватно треба схватити као једна од девтеро-есенских заједница.
Есенски покрет, наиме, често се гранао у мање покрете и заједнице које су каткад биле у „савезу“ са матичном заједницом, али су неретко били и у сукобу са њом. Јован Крститељ је можда, па чак и вероватно, део свог живота пре него је наступио са јавном делатношћу, провео у есенској, можда баш знаменитој кумранској, заједници. Није нам познато на који начин је његова матична заједница гледала на његово одвајање и самостално деловање, али се може претпоставити да је појава нове заједнице (Христових ученика) могла изгледати као непотребно сепаратисање. Ово је код Јованових ученика могло да створи нелагоду, нарочито ако су неки од њих за собом имали болно искуство раздвајања од матичне заједнице Кумрана.
Јованов одговор је формулисан речима која доцније сам Христос понавља пред Пилатом: не може човек ништа примати ако ми није дано са неба (Jн 3:27 уп. 19:11). Ипак, смисао употребљеног израза на ова два места је различит. Христос својим исказом наглашава да је Пилату дана власт да му суди и својим судом буде несвесни, а можда и невољни, посредник испуњења божанског спасоносног дела. Овде Јован, насупрот тога, исказује веру у узвишеност Господње мисије коју препознаје као дар неба.
Овај мотив се додатно појачава у каснијим речима Јовановог одговора: који одгозго долази над свима је. Који је са земље од земље је, и од земље говори; а који долази са неба над свима је; и оно што је чуо то сведочи; и сведочанство његово нико не прима. који прими сведочанство његово потврди да је Бог истинит (Јн 3:31-33). У овом одељку се изнова наглашава тема сведока и сведочанства, што је, као што смо већ видели једна од најзначајнијих тема Јовановог еванђеља. Осим тога, ове Крститељеве речи као да су ехо речи које је у тами ноћи Христос упутио Никодиму (јн 3:13-15). Супростављање небеског и земаљског, у овом контексту, очито није изведено у смислу дуализма добро-лоше. Јованово (земаљско) сведочанство није лоше, већ само недостатно у поређењу са сведочанством Оног који долази са неба и који је чуо оно што сведочи, за разлику сведока (Јована) који за себе каже и ја га не знадох, али се јави Израилу, зато дођох да крштавам водом. И посведочи Јован говорећи видео сам духа где силази као голуб са неба и остаде на њему. И ја гане знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом рече ми: на кога видиш да силази Дух и остаје на њему, то је Онај који крштава Духом Светим. и ја сам видео и засведочио да је Он Син Божији (Јн 1:31-34).
Као што се Јованово сведочанство дато на почетку еванђеља врхуни у представљању Христа као Сина Божијег, тако и његово коначно сведочанство о Христу има врхунац у истој теми (Јн 3:33-36). Ипак, то ниеј једноставно понављање раније изречених тврдњи већ указивање на значај прихватања Христовог (Синовљеног) сведочанства као потврђивања Божије истинитост (Јн 3:33). Израз потврди у изворнику је изражен снажном речју запечати да је Бог… Поменути термин је веома значајан за корпус Јованових списа, јер потврђује сигурност, поузданост и ауторитет онога што је запечаћено као и оног који је запечатио (нпр. Мт 27:66; Јн 6:27; Отк 22:10). Оно што је необично у овој контрукције је то да човек ,који је обично онај који бива запечаћен (Eф 4:30; Oтк 7:4-5), сада онај који потврђује (запечаћује) Божију истинитост кроз прихватање сведочанства Сина. (Не)прихватање представља тачку судбоносног раздвајања човечанства (Јн 3:36).
Но, која је у свему томе улога Јована Крститеља?
Он своју улогу приказује снажном сликом преузетом од старозаветних пророка и доцније разрађеном од стране новозаветних писаца.
У новозаветном корпусу, наиме, једна од упечатљивих слика односа Христа и Цркве јесте брачна заједница у којој Христос представља женика, а Црква невесту (Еф 5:25–27; Oтк 19:7; 21:2, 9–10; 22:17). Ова слика је изведена из старозаветних пророчких проповеди у којима је на исти начин представљен однос Господа и његовог изабраног народа (Ис 62:4–5; Ос 2:14–20). Јован, међутим, у ову слику уводи и трећу заборављену фигуру – личност пријатеља женика који је у јеврејским народним обичајима сматран чуварем и гарантом честитости невесте. Пријатељ жеников је, дакле, имао неопходну и значајну али, ипак, епизодалну улогу која одлично илуструје позицију не само Јована Крститеља већ свих стразоветних пророка чији врхунац он представља (Јн 3:29).
Сличну улогу св.ап. Павле повезује са својом службом, а тиме и са службом сваког хришћанина који врши утицај у новозаветној заједници народа Божијега, каже: јер ревнујем за вас Божијом ревносри, јер вас обрекох мужу једном, да девојку чисту доведем пред Христа (2Кор 11:2)
Како у тешким и збуњујућим околностима времена у којем живимо извршити ту захтевну улогу?
Можда нам је управо Јован крститељ показао пут речима које су нас увеле у ово размишљање:
Он треба да расте, а ја да се умањујем (Јн 3:30)
Јован Благојевић
