На четири деценије дугим истраживачким путовањима врлетним пространствима Балканског полуострва, Јован Цвијић (1865–1927) је упознао и научно представио не само природу, већ и бројне особености насеља и становништва. Научник песничке изражајности и префињеног стила писане речи и данас је у многим сегментима тешко достижан.

У знаменитом делу „Балканско полуострво и јужнословенске земље – основи антропогеографије”, које је најпре 1918. године штампано у Паризу, а затим, од 1922. године до наших дана, више пута објављивано у Загребу и Београду, поред осталог, представио је и неке психичке особености нашег становништва, његове осећајне, моралне и духовне карактеристике. Данас, један век касније, неколико реченица Јована Цвијића које је посветио становништву централног дела Балканског полуострва плене истинитошћу, лепотом и књижевном особеношћу, онако и онолико како га је у својим делима представљао знаменити писац Борисав Станковић (1876–1927).

Јован Цвијић истиче да су се у централном делу Балканског полуострва развиле знатне вароши, чије се становништво често опредељивало за занатске и трговачке послове и одликује се питомошћу, веселим духом, предузимљивошћу, смиреношћу и смерношћу, помешаним са сензуалношћу и бесом од расположења и раздраганости. Констатује следеће: „Али под утицајем извесних прилика поменуте уздржаности намах нестаје. Љубавни занос се показује јавно и са необузданом чулношћу. Љубавна чежња је силна, а љубавна занесеност иде до изнемоглости и болести. На забавама и гозбама, које је пластично и снажно описао Борисав Станковић, они се најпре уздржано, али постепено све топлије и најзад страсно и бесно одају телесном уживању и љубавним осећањима. Можда се ове бујне теревенке могу објаснити донекле утицајем масних, јаких и зачињених јела старобалканске кујне, јер о већим празницима све куће миришу на масно. После ручка сви лешкаре и спавају по миндерлуцима и по поду, око мангала и пећи. Увече, после вечере, почињу да попуштају појасеве и да свлаче горње хаљине које им сметају. Пију много, загреју се и духовно отроме, а иза тога настану праве сензуалне ерупције. Узму се трести, бацакати и пружају руке преко совре за даире, лупају ногама о земљу, играју и превијају се од љубавног заноса.”

Интересантно је да је сличне особености запазио и у књизи их представио на примеру Цинцара у Трнову. Било је то о Ускрсу 1910. године. Цинцари су се, после гозбе, одевени у антерије, али и европска одела, ухватили у коло. Ти људи, који се убрајају у најсмиреније на Балкану, подигравали су, скакали, цикали, натерали жене да са њима играју. Падали су у ћеф и севдах. Излазили из кућа и коло водили на улицама, бесно до потпуне изнемоглости.

У закључку, Јован Цвијић констатује да је реч о бујном, чулном, отвореном и откривеном животу једног дела становништва Балканског полуострва. Одају му се поједини занесени људи, који се често због љубавног дерта, веселости и ћефа, пропију и упропасте иметак, здравље и живот. Многи од њих су песници старобалканског живота у чијим се делима осећа врло танак прелив од сете и туге, што тумаче игром судбине.

Стеван М. Станковић

 

Politika

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име