„знам твоја дела, ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, пошто си млак избљуваћу те из уста својих“ Отк 3:15-16
Зашто писац Књиге Откривења цркву Лаодикије назива млаком?
Црква Лаодикије је последња од седам цркава којима је упућена порука у Откривењу. Непријатан проглас из Откривења сугерише да су се хришћани Лаодикије, града који се налази у савременој Турској, колебали у вези својих изражавања хришћанског веровања. Историјски и археолошки контекст ове ситуације је вредан истраживања. Марк Р. Феирчилда (Mark R. Fairchild) са Хантингтон Универзитета (Huntington University) који истражује контекст обликовања представе о заједници Лаудикеје као млакој цркви док анализираза налазе нових археолошких ископавања у древној Лаодикији у свом новом чланку Лауидкејско млако-завештање: конфликт просперитета у древном хришћнском граду (Laodicea’s ‘Lukewarm’ Legacy: Conflicts of Prosperity in an Ancient Christian City, 2017).
Свето писмо не даје податке о оснивачу лаодикијске цркве, али на бази ширег текста Новог завета могуће је да се закључи да је то био неко од сарадника св. ап. Павла, баш као што се утемељење цркве у Колоси повезује са Епафрасом (Кол 1:6-7). Хришћани Колосе и Лаодикије су били блиски суседи, стога је могуће да је Епафрас утемељивач и лаодикејске заједнице.
Током епохе Рима Лаодикија је био богат град, чему је доприносила чињеница да је био смештен покрај једног од главних трговачких путева, слично другим градовима који се спомињу у Откривењу (Ефес, Смирна, Сард). Осим тога град је био и средиште текстилне индрустије и банкарства античког доба. Можда није изненађујуће онда што се црква Лаодикије означава као једна од богатијих у Писму (Отк 3:17).
Књига Откривења је написана за време владавине римског цара Домицијана (81–96.хр.ере), чија се владавина негативно карактерисала од хришћана, нарочито због чињенице да је то био први међу римским царевима који је деификован још током свог живота. Ово је било неприхватљиво како хришћанима тако и римском сенату који је то схватио као увреду, будући да су други римски цареви деификовани тек после смрти.
Домицијан је прогањао све који су одбијали да учествују у царском култу (односно обожавању цара и његове породице). Иако су Јевреји били ослобођени учешћа у овом култу, ту слободу хришћани нису уживали. Феирчилд објашњава: „у сагласности са Pax Romana – политиком у великим медитеранским градовима чврсти монотеисти какви су били Јевреји били су ослобођени од захтева да обожавају цара. Како се хришћанство дуго сматрало јеврејском сектом и хришћани у овим великим градовима су уживали исте повластице.“ У почетку је, наиме, хришћанска црква била готово у потпуности састављена од Јевреја. Међутим, како се све више нејевреја (пагана) обраћало у хришћанство, проценат Јевреја у хришћанским заједницама је постајао све нижи, а тиме је и специјални статус хришћана, који су препознавани као јеврејски монотеисти, изгубљен.
Хришћани Лаодикије су били погођени Домицијановим декретима. Њихов одговор на ово прогонство – које је укључивало и њихово право трговине – разлог је због којег их писац Откривења назива млаким. Феирчилд објашњава:“Проблеми са којим су се суочавали хришћани у азијским областима одражавају се у детаљима Откривења. Свако ко је одбијао да се поклони слици звери (цар) био је убијен. Хришћани нису могли више да учествују у купопродајним односима, осим уколико нису имали царски жиг (звери, уп. Отк 13). Притисак на богате хришћане који су тежили да сачувају своје богатство био је снажан. За многе Лаодикијце иметак је био условљен способошћу учешћа у привредној размени. Хришћански трговци су се налазили у неприлици, да ли да прихвате учешће у царском култу у сачувају своју пословну способност, или да одбију Домицијанове захтеве и да потврде своју верност Христу? Многи лаодикијски хришћани су чинили компромис у погледу своје вере и то је разлог због којег им писац Откривења поручује: избљуваћу вас из уста својих (Отк 3:16).
Друге хришћанске заједнице широм Римског царства су другачије одговорили на притисак. Нпр. хришћанима Смирне се одаје поштовање у истом библијском спису кроз истицање њихове спремности да одбију учствовање у царском култу иако су због тога трпели невоље и сиромаштво (Отк 2:9).”
Млакост Лаодикијске цркве, међутим, није било њено последње завештање у историји.
Извор: Biblical Archeology Society
