Егоизам је тешка страст. Егоиста себе сматра средиштем света. Мисли да је по свему изнад других и да сви треба да му служе. Он није способан да воли икога. Када некога „воли“ он то чини да би га придобио, искористио. Егоиста у сваком смислу „гута“ другога, не допуштајући му никакву слободу. Сви морају да творе вољу егоистову. Егоиста је неспособан да воли икога осим себе самог. Његово расуђивање о свему је потпуно отровано егоизмом.
Мушко-женски односи су често прожети обостраним егоизмом. И муж и жена се заклињу у своју љубав, али када дође до проблема у браку, сва њихова претходна егоистичка љубав се брзо претвара у егоистичку мржњу. Иста страст егоизма делује и у једном и у другом случају.
Егоиста, такође сматра да никада не греши и да је увек у праву. зато се он никада никоме не извињава, нити тражи опроштај. Он правда сваки свој поступак и кривицу увек тражи у увек налази у другоме. Зато никада не може да увиди своју кривицу, нити да се за њу покаје. О греху самооправдавања Преп. максим Исповедник је рекао: “ Као што вода и ватра не могу бити заједно, тако не може бити смирења и покајања тамо где је самооправдавање“.
Егоиста не може нисаким да ошти, нити да успостави истински однос: ни са својим најближима, ни са другим људима, ни са Богом-Оцем Небеским. Он је отуђен од свих и страда од велике животне усамљености и очајања.
Зато борба против егоизма чини сам садржај подвижничког живота. Без победе над егоизмом нема спасења.
Из књиге Духовни живот у свету без Христа