Драги Богдане,
Одкако је ова ужасна несрећа снашла цело човечанство и запалила цео свет као никад досад, прекинуте су многе старе везе између држава и народа; па је тако и наше пријатељско дописивање морало да престане. Ипак сам, захваљујући случају, нашао могућности да се распитам о Теби и осталим нашим драгим, старим пријатељима, па се надам да си и Ти исто тако могао да дознаш да сам још жив и здрав, и ако у души дубоко потресен и ожалошћен колико нашом општом, можда дефинитивном пропашћу као народ и држава, тако и губитком драгих чланова моје најближе родбине: погинула ми 6. априла снаја, Ленка са својом кћери Софијом у својој кући.
Никуд не идем, не читам новине, где је само реч о рушењу, потапању бродова и о осталим страхотама, које модерни рат са собом доноси. По мало радим, тек скренем своје мисли на другу страну у царство идеала које ми сад изгледа као нека бајка из давнашњих, срећних времена.
Писмо које је упутио свом пријатељу Богдану Дунђерском. Била је 1942. година.
