Иако је у каријери спасао небројено живота, у јесен 1944. године, по уласку партизана у Београд, крајем Другог светског рата, стрељан је без суђења, уз образложење да је као сарадник окупатора организовао санитетски кордон кроз који су морале да прођу све избеглице које су долазиле у Србију, чиме је чувао немачке војнике од могуће епидемије!

Познавалац историје медицине, професор др Владимир Кривошејев, историчар и културолог из Ваљева, истиче да је Мијушковићев захват био прва операција у Србији и Краљевини Југославији на затвореном – куцајућем срцу, на шта је директно указао професор др Душан Велимировић у свом чланку у међународном часопису „Српски архив за целокупно лекарство“. У том часопису, др Мијушковић је крајем 1928. године објавио текст „Један успешни шав на срцу“.

Храбри пацијент

– СА успехом ја сам задовољан – забележио је др Мијушковић после операције на срцу у Ваљеву. – Мислим да је ово први успешан случај на срцу у нашој држави. Операцију сам вршио у врло тешким условима. Пацијент је дошао пуних 10 часова после нанете повреде и то без апарата са појачаним притиском који увелико технички олакшава рад и смањује инфекцију. Успех приписујем и брзини са којом сам извршио целу операцију, која није трајала више од 35 минута, а и локалној анестезији коју је овај дечко храбро издржао, а највише пак отпорној снази овог дечка који ми је, и поред перикардитиса, отвореног плеуритиса, пнеумоније, ипак учинио то задовољство да га здравог и веселог прикажем, а то се задовољство ретко у животу пружа.

– Пацијент др Мијушковића био је петнаестогодишњи Драгомир Митровић из ваљевског села Дупљај, који је био рањен хицем из револвера у леву страну грудног коша, а у болницу је примљен десетак часова после тог догађаја – прича Кривошејев. – На основу прегледа рендгеном, установљено је да пројектил није доспео унутар срца, већ се зауставио у срчаној кеси, перикарду. Операција вађења пројектила трајала је 35 минута, у локалној анестезији. Драгомиру је отворен грудни кош, али не и срце. Повреда срчане кесе збринута је са четири шава. Опоравак је био компликован, јер је дошло до упале плућа, али је дечак преболео и из ваљевске болнице пуштен кући као потпуно опорављен.

Подвиг др Јована Мијушковића није непознат стручној литератури. У Ваљеву је пре више од три деценије основана Фондација за развој хирургије „Др Јован Мијушковић“. Рођени Нишлија, медицину је завршио у Бечу 1914. године, одакле је одмах по почетку Првог светског рата интерниран у заробљенички логор. Лекарску каријеру почео је после рата у Бајиној Башти, Ваљеву и Убу, а 1923. године прешао је у Београд. Специјализирао је општу хирургију, био директор болнице у Ћуприји, потом је прешао у Ваљево, те је у Београду био професор на Медицинском факултету, где је основао катедру за историју медицине.

– Бавио се научно-истраживачким радом, али и политиком, од 1938. године био је народни посланик Јерезе испред Тамнавског среза – каже Кривошејев. – Током Другог светског рата био је шеф хирургије Градске болнице у Београду, а кратко време, током 1941. и 1942. године, и министар здравља и социјалне политике у колаборационистичкој влади Милана Недића. По доласку нове, комунистичке власти стрељан је по кратком поступку, без суђења, уз срамно и неодрживо образложење за тај почињен злочин према др Јовану Мијушковићу. Судски је рехабилитован. Мада, и оснивање фонда с његовим именом у Ваљеву својеврстан је вид рехабилитације.

Медицински стручњаци истичу да је управо оно због чега је др Мијушковић погубљен сачувало Србију од заразних болести које су у окружењу владале током Другог светског рата. Наиме, као министар здравља, наложио је да се на границама Србије успостави санитарни кордон и контроле, ради спречавања опасних заразних болести.

– Организовање санитарних кордона и карантини уобичајене су заштитне мере у различитим ванредним околностима, попут рата, које су одувек имале за циљ да заштите народ – каже Кривошејев. – Санитарни кордон који је као министар организовао др Мијушковић је, између осталог, спречио и ширење велике епидемије пегавог тифуса, која је у пролеће 1942. године харала Босном. Захваљујући раду екипе лекара који су пристигли из Београда, на Тари је тада излечено око 600 заражених, преминуло је 24 оболелих, а епидемија се није раширила по Србији. За такав подвиг, др Мијушковић добио је – метак.

 

 

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име