Претеча данашњих достављача хране у Београду су били, веровали или не – таксисти!
И то пре чак педесет година. Тачније, од 1974. године.
Било је то време када је приватни такси превоз тек прихватао прве муштерије у Београду: сви заинтересовани грађани могли су да позивањем телефонског броја који се лако памтио, 443-443, поруче да им се на кућну адресу донесе, рецимо, печено пиле, флаша пића, свеж хлеб али и лекови из апотеке.
Тако су приватни таксисти својом љубазношћу постали јединствени београдски сервис за кућно снабдевање, али и зачетници услуге која ће у правом смислу заживети тек деценијама касније и то као део глобалног прогреса у најразвијенијим земљама!
Нешто слично пре тога покушале су “Робне куће Београд” где је 1969. била организована достава до куће али искључиво за производе који су се ту продавали, и то само на Новом Београду, услед чега концепт није заживео и брзо је био угашен. Али таксисти су понудили праву услугу: потребне ствари су могле да се наруче из било које радње или апотеке.
Плаћање нове врсте рачуна било је врло једноставно. Таксиста би тек пошто купи поручену робу укључивао таксиметар и када би стигао на тражену адресу поручилац би изашао испред зграде и платио рачун за вожњу и тражену робу.
Желимо да на овај начин изађемо у сусрет старима и болеснима, али и свима онима који не могу сами да оду до продавнице – говорио је Миша Стојаковић, председник Удружења приватних таксиста.
– Таксисти су и нека врста хитне помоћи, па наше суграђане из предграђа
снабдевамо и неопходним лековима из апотека у центру града. Ако је за то потребан рецепт, таксиста ће свратити по њега, али тај пут неће наплатити.
Kолико је ова такси услуга савршено функционисала говори и податак да за два месеца од њеног покретања ниједан таксиста, али ни муштерија се нису пожалили једни на друге, нити имали било какве примедбе.
Што је још занимљивије грађани је нису користили да се “нашале” са таксистима, што је у то доба био манир, нарочито млађих суграђана. Није било лажних позива и наруџбина.
Телефони у диспечарском центру приватника непрестано су звонили, услуга је била врло популарна, па се озбиљно размишљало о повећању броја возила са радио станицама.
Новембра 1976. управо је стигла пошиљка од 55 станица које су разграбљене готово истог дана, а у граду је радило 120 такси приватних возила. Очекивало се да стигне још 90 радио станица, па је удружење могло да склопи неке нове сталне послов
Kључ успеха приватних превозника била је, између осталог, и радна дисиплина која је била на веома високом нивоу, нарочито у диспечерском центру. Kада је један члан удружења неовлашћено сео за пулт, био је кажњен са 15 дана забране укључивања станице.
Желимо да у сваком тренутку знамо ко разговара са нашим муштеријама, где су нам аутомобили, ко кога и шта вози. Једино на тај начин можемо да будемо конкурентни. Возач коме је станица 15 дана искључена осетиће то по џепу, па ћемо видети да ли ће му се слична ситуација поновити – био је категоричан председник удружења.
Значајно је да су тих седамдесетих година због малог броја возила, а много захтева, таксисти престали чак да наплаћују оно што је данас незамисливо али је у то време била пракса: долазак на одређену локацију. Имали су толико позива, да им је је трошак “празне” вожње био готово занемарљив.
Ипак, упркос почетном одушевљењу Београђана, овај иновативни систем није дуго поживео. Да ли је узрок било то што се у то време мање куповало и наручивало, то што није било пуно продавница као данас, нити је било “брзе хране”, пицерија и других “кухиња”, или нешто сасвим друго – непознато је.
У сваком случају, тек је са избијањем пандемије 2020. године, оваква услуга поново постала масовно присутна, али сада не више као резултат домаће иницијативе већ глобалних ланаца.
Калдрма
