Поводом јубилеја 850 година од рођења Светог Саве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио 2. маја 2025. године свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве у Дежеви, где је Стефан Немања стварао прву српску државу и где су се налазили његови двори и Саборна црква. То је место где су одрастали његови синови Вукан, Стефан Првовенчани и Растко, као и други велики Немањићи.
Његовој Светости Патријарху Порфирију су саслуживали високопреосвећена господа митрополити рашко-призренски Теодосије и пожаревачко-браничевски Игнатије, Преосвећени викарни Епископ новобрдски г. Иларион, као и свештенство и свештеномонаштво из више епархија Српске Православне Цркве, уз молитвено учешће многобројног верног народа из свих крајева Рашке области.
Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија:
Христос васкресе!
Ваистину васкресе, браћо и сестре, Господ наш и ваистину, у том дивном поздраву поздрављам и грлим све вас из овога краја, из Дежеве и читаве околине, јер нема већег и нема лепшег поздрава и нема лепшег и већег и садржајнијег отпоздрава на Христос васкрсе – поздрављајући једни друге одговарамо: Ваистину васкрсе! И у тој речи садржана је сва тајна наше вере. Али у тој речи откривају се и наше потребе и наша надања и наше молитве, али и наша испуњења која одувек постоје, откад је човека, откад је света и века и тако ће бити до другог доласка Христовог. Зашто?
Зато што у речи Христос васкрсе ми исповедамо Васкрсење Сина Божијег из мртвих, али исповедамо и потврђујемо и тајну нашега васкрсења у Њему и са Њим. Исповедамо и потврђујемо Његову победу над смрћу, победу живота над смрћу, а самим тим и победу живота нашега над смрћу кроз учествовање у победи Христовој – Његовом љубављу, Његовом благодаћу, Његовим подвигом, догађајем самога Васкрсења из мртвих, али и нашом вером и нашим подвигом.
Све што је сваки човек који је ходио овом планетом хтео и желео – то је живот вечни. Знао је и зна свако од нас, неко више свесно, неко више несвесно и подсвесно, да јесмо бића која смо створена ни из чега, али да нисмо створени за смрт, за пролазност, за ништавило, него да смо створени за вечност и у то нас уверава, ако не нешто друго, онда љубав коју ми имамо у односу на своје ближње, а која је израз наше љубави према Богу и љубав коју добијамо од ближњих. Јер ако нема вечности, чему онда љубав, ако је човек само биолошко биће, једном речју само прах и пепео, само храна црвима, нешто што је постојало и што никада више неће бити? И зато све што је човек кроз историју урадио, кроз философију, кроз науку, кроз уметност, кроз политику, кроз сваку своју делатност, он је хтео и покушавао да победи смрт. И наравно, знамо сви резултате човекових покушаја. Нема ниједне области нашега деловања која нам је дала лек против смрти. Колико год да смо успешни, моћни и снажни, дивни, лепи и богати, све то има своје узрастање, свој успон, своју горњу тачку и онда силазну путању, да би на крају престало у потпуности да постоји.
Зато је Васкрсење Христово оно за чим смо чезнули, оно што је била наша потреба, али у исто време то је и одговор љубави Божје – потврда да нас Бог бескрајно воли, безусловном љубављу, без обзира ко смо и шта смо, ком народу припадамо, на који начин се Богу молимо. Иако, наравно, ми знамо да смо пуноћу откривења и љубави Божје као православни хришћани добили као дар Бога у Православној Цркви и зато је наша одговорност много већа. У чему? Одговорност управо у томе да сведочимо Христа Распетог и Васкрслог.
Наша радост је данас сугуба, јер ево, служили смо свету Литургију, сјединили се са Христом узимајући Његову Крв и Његово Тело, постали једно са Њим и једно међу собом. И опет учествовали, предокушали тајну победе над смрћу и учествовали у ономе што ће тек доћи, а то је Царство Божје, које ће доћи при доласку Христовом у пуноћи. Сугуба је радост што смо ту свету Литургију служили у овом храму, који је посвећен – коме? Светитељу Сави који је наш народ и нас увео управо у ту тајну Крста и Васкрсења Христовог. Учинио нас да будемо сутелесници и сукрвници Христови, да будемо народ Божји. Учинио да Јеванђеље Христово, Његове заповести, буду оруђа, буду средства која нас кроз историју обликују, која нас чине да овде и сада јесмо Тело Христово, да овде и сада живимо тајну Царства Небеског, да овде и сада читаво своје биће посвећујемо Христу и једни другима; да нам љубав буде центар живота, да нас она обликује, љубав која нема граница, која не прави разлику. Свети Сава је овде рођен пре 850 година, то је његов јубилеј и наш јубилеј. И одавде је почео да стасава у правог човека Божјег, горостаса духовног. Одлазио је на све стране света – до Египта, до калифа Багдада, ишао на Запад успостављао мостове пријатељства и братске односе са свима и опет и на том плану, показао да је љубав смисао нашег постојања и да она пре или касније добија сваку битку и побеђује. И да она мора бити спремна да прихвати и омаловажавање и одбацивање и прогоне – да носи крст. Јер крст је распеће, а у крсту, као распећу Христовом, садржана је Његова победа.
Овде је рођен Свети Сава и, браћо и сестре, ви који сте одавде, треба да будете поносни. Благословени сте, јер овде смо сви ми рођени, сви православни Срби. Ово је родно место свакога од нас! И зато смо вам дошли као рођеној браћи и рођеним сестрама да се укрепимо вашом љубављу, вашом вером и да се заједно са вама помолимо: да Господ свима нама да мир и радост, љубав и разумевање једних према другима, али и да и читавом нашем народу, где год да се налази, ниспошље Свој благослов, мир, радост, јединство – да сви једно будемо у вери, у врлини, у добру, да се не делимо. Зато смо се сабрали и нека вас Господ благослови из тог разлога, дȃ вам сваку радост и свако добро, свакоме појединачно и свим вашим породицама. Живели на много година, да Бог дȃ да се видимо ускоро на освећењу овога светога храма. Христос васкрсе!
СПЦ
